На данашњи дан, 13. септембра 2012. године Влада Црне Горе заузела је став да Црногорцима из Враке у Албанији, који су се у Црну Гору доселили 1991. године, на основу споразума тадашње Југославије и Албаније треба омогућити добијање црногорског држављанства.
Сада је добро познато да се југословенска држава бездушно односила према својим националним мањинама у држави Албанији док је истовремено испољавала највећу бригу за емигранте и опасне госте из те земље. Научни радници и установе такође су потцјењивали овај дио свог народа. Истраживачи становништва Црне Горе нијесу у својим радовима дали мјеста становништву Враке, осим помена као збирног и споредног податка. Врака је подручје око истоимене рјечице која утиче у Скадарско језеро. У том простору у десет села били су настањени искључиво Црногорци са 66 презимена познатих братстава у Црној Гори. Под утицајем географских и других околности, током три вијека они су се сплеменили у јаку заједницу тако да се и данас осјећају чврсто везани међу собом и називају се Врачанима ма гдје да су настањени. Њихова судбина кретала се обрнутим редом од историјског прогреса, јер су у турској држави живјели мирније и слободније него у новим државама и режимима. С краја XVII вијека датира исељавање Црногораца из Црне Горе у Враку. Из утврђених података поуздано се зна да је 1705. године прва породица из Куча дошла у Враку. Разлози исељавања из Црне Горе били су: крвна освета, заваде, „от велике тјескоте и сиромаштине“ (како каже Свети Петар Цетињски). Срби поријеклом од старијег становништва били су бројни у Скадру и околини, као што их је било у великом броју и на ширем простору и до ријеке Мат. Карактеристичне су живе везе са Црном Гором. У првом реду то је повезаност између Зете и Враке, коју је условљавала пловидба језером а и рођачке и друге пријатељске везе које су се одржавале и обнављале. Врачани су стално били ангажовани као помоћни персонал у црногорском и касније југословенском конзулату, што само говори о повјерењу и повезаности која их је карактерисала. На свечано крунисање Краља Николе 1910. године по позиву је присуствовало 8 бираних Врачана. Појединачно или групно Врачани су и у другим приликама одлазили на Цетиње, ради задовољавања разних захтјева од црногорске власти. За вријеме ратних дејстава Црногорске војске 1912-1913. године при опсади Скадра Врачани су, мушкарци и жене, преносили ратни материјал и храну и његовали рањенике, мада нијесу мобилисани под оружјем из одређених политичких разлога. Масовно расељавање под притиском режима, управо прогон преко 200 породица наступио је у прољеће 1934. године.
Прогнани су стизали у Подгорицу а одатле су сви насељени на подручју Косова и Метохије октобра 1934. године. Даља судбина у том новом станишту задесила их је новим расељавањем 1941. године. Како је Скупштина Албаније 1975. године донијела одлуку од 4 члана којим се забрањује употреба неподобних имена и презимена, то је довело до промјена имена и презимена Врачана. Утврђени су и други видови насиља у облику забране српског језика, школа, вјероисповести, обичаја, веза са матицом итд. Од настанка Призренске лиге до данас протекло је више од 100 година а непрекидно траје организовано остваривање њених циљева. То се нарочито изразило у организованом фалсификовању чињеница и података о земљи и становништву на подручју Албаније и околних територија према којима она испољава освајачке намјере.
На данашњи дан, 13. септембра 533. године византијска војска под командом Велизара побиједила је вандалску војску под командом краља Гелимера у бици код Ад Децимума (код Картагине).
Велизар је био истакнути војсковођа источноримског (византијског) цара Јустинијана I који је, углавном успјешно, водио ратове против Персијанаца на источној граници Царства, против Вандала у Африци и Острогота у Италији. Велизар је био нешто млађи од Јустинијана, али прецизна разлика у годинама између цара и његовог највећег војсковође није позната. Може се само претпоставити да је рођен између 500. и 505. године. Мјесто Велизаровог рођења је ипак забиљежено. У питању је било село Германија у Доњој Мезији (у близини Ћустендила/Велбужда). Судећи по имену, Велизар је припадао романизованом слоју становништва Балкана. Није познато када је ступио у војну службу нити када је дошао у Константинопољ. Велизар је био висок и наочит и као такав је привукао пажњу врховног заповједника римске војске и царевог сестрића Јустинијана. Јустинијан је Велизара уврстио међу своје гардисте. Велизар је по опису свог пријатеља Прокопија био привлачне спољашности, срдачног понашања и благог карактера. Као војсковођа био је примјеран и повремено строг старјешина. Током својих похода штитио је цивилно становништво од војника, а војнике са друге стране није излагао непотребним ризицима. У свакој ситуацији налазио је најповољније рјешење а паника га је ухватила само једном када је у околини Рима дочуо гласине да су му Готи заробили супругу. Још прије поласка у Африку, Велизар је важио за пребогатог човјека. Само захваљујући својим средствима у Италији је имао у личној служби 7.000 најпробранијих букелара. У Риму је касније кружио афоризам да су Остроготску краљевину срушили чланови домаћинства само једног човјека. Слава и богатство донијели су Велизару и бројне непријатеље, прије свих моћну царицу Теодору. Готово до самог краја живота Велизар је морао да се правда пред Јустинијаном и трпи сталне обрте среће. Јустинијан је стално сумњичио свог великог војсковођу, док са друге стране Велизар није имао политичких амбиција. Становници Цариграда су у VIII вијеку једну од античких статуа, која је највјероватније представљала Аполона или неког од хеленистичких владара, сматрали за Велизаров кип. Забиљежена је легенда у XII вијеку по којој је Јустинијан ослијепио Велизара и свео га на просјака који је лутао цариградским улицама. Када је царству запријетила опасност, Велизар је ипак помилован. Иако не одражава историјску истину, легенда је касније постала инспирација бројним умјетничким дјелима. Историјски Велизар свакако спада међу највеће војсковође у дугој римско-византијској историји.
