- На данашњи дан, 14. априла 1395. године Ђурађ Страцимировић Балшић предао је Скадар Млецима.
Скадар је град на југоисточној обали Скадарског језера, у сjеверозападном делу државе Албаније, и главни град је истоимене области. Налази се близу мјеста гдје се састају ријеке Дрим и Бојана. Јадранско море је удаљено 20 километара. То је један од најстаријих културно и економски најзначајнијих градова у овом дијелу Балкана.
Византијски цар Константин Порфирогенит описао је у делу „О управљању царством“ како су за вријеме Ираклије Срби били једини становници града Скадар и његове околине у седмом вијеку. Они су ту основали и државу Дукљу. Скадар је постао пријестоница дукљанске државе. Кратко вријеме, Дукља је била под царем из Македоније, Самуилом. Византијци су касније укључили област Скадра у своје Царство. Стефан Војислав истјерао је последњег византијског стратега , и успјешно бранио своју независност од Византије. Ослободио је град од Византијаца (Ромеја). Краљ Бодин примио је крсташе у Скадру. Послије периода династичких борби, Скадар је постао дио Зете, подређене Великом жупану Рашке. Од средине четрнаестог вијека градом влада породица Балшића. Скадар је одбио два велика турска напада. Сломивши херојску одбрану, Турци су освојили Скадар 1479. године. По освајању, град је био разорен, а већина становништва је избјегла. Скадар је постао главни град турског вилајета.
У седамнаестом вијеку, основана је мања административна јединица, санџак, са центром у Скадру. Град је почео да просперира на занатству: производња свиле, тканина, оружја и сребрних предмета. У граду је изграђен базар и мост преко ријеке Кир, дуг преко 100 метара, на 13 лукова. Током осамнаестог вијека, Скадар је био центар Скадарског пашалука. Вријеме деветнаестог вијека било је за Скадар вријеме процвата. Скадар је важио као трговачки центар за цио Балкан. У њему је било преко 3500 трговина, а одјећа, кожа, дуван, и барут су били најважнија роба. Од 1718. године стране државе су отварале посланства у Скадру.
Избијањем Балканских ратова 1912-1913. године, Србија и Црна Гора су покушале да град ослободе од Турака. Међутим, иако је Црна Гора ослободила Скадар, скадарска област је под притиском Великих сила (Британије и Аустроугарска) прикључена новоствореној независној Албанији одлуком Лондонске конференције.
У Првом свјетском рату, Скадар је био под аустроугарском окупацијом 1916-1918. године а 1919. године град је враћен под контролу независне Албаније.
- На данашњи дан 14. априла 1917. године умро је пољски љекар Лудовик Лазар Заменхоф, изумитељ вјештачког језика есперанто. Под псеудонимом Др Есперанто, издао је 1887. године уџбеник новоствореног језика. Назив „есперанто“ потиче од псеудонима под којим је „Прва књига есперанта“ објављена: Доктор Есперанто — неко ко се нада да ће овај језик постати међународни (помоћни) језик свих људи.
Данас је есперанто у употреби у разним сферама живота, укључујући путовања, дописивање, културну размjену, књижевности оригиналној и преведеној и литератури (уопште) и у неким школама се учи факултативно. Циљ Есперанта није замjењивање постојећих језикa, већ њиховоа допуна. Говорна заједница есперанта постоји већ више од стотину година, а чине је бројни говорници и симпатизери окупљени у хиљадама клубова, група, удружења, струковних и националних савеза на свим континентима.
У свијету постоје хиљаде језика и људи који се међу собом слабо или тешко споразумијевају. Есперанто се залаже за задржавање тих језика, уз одређивање једног заједничког који ће их све повезивати. Људи би, осим свог материњег језика, могли говорити и Есперанто (као први страни језик). Могуће је да је Есперанто у овој улози боље рјешење од енглеског, кинеског или било ког другог националног језика, имајући у виду да је етнички неутралан, а да је лаган за учење. Еспереранто није потекао од једне велесиле или једног народа, који би свој језик наметали другим народима. Он је плански прављен, а не стихијски попут националних језика, те је неопходно знатно мање времена да се научи. Основна комуникација се у њему постиже још брже. Тиме учење страних језика не постаје повластица богатих и учених, него је доступно свима. Исто тако се штеде огромна средства неопходна за учење језика. Есперантисти, осим ових идеја, нуде свијету готов производ за ту намјену, међународни језик Есперанто, који је већ дуго у употреби. Коришћење Есперанта у међународном комуницирању малим језицима пружа већу заштиту и ствара повољније услове за њихово одржање и развој, него што им пружа реалност у којој доминира један или неколико великих језика. Језичка структура есперанта подржава природни ток људског размишљања и логичнији је од спонтаних (националних) језика. Веома продуктиван начин творења ријечи гарантовао је још у почетном стадијуму развоја језика изнијансиране могућности изражавања, што је још у раним стадијумима учења мотивисало ученике да напредују у учењу. Тако је сама заинтересованост брзо омогућавала стицање знања – неупоредиво прије него код учења националних језика. Уопштено речено, мјесеци учења овог језика одговарали су годинама учења националних језика.
