- На данашњи дан, 14. јуна 1966. године Ватикан је објавио аболицију на Индекс забрањених књига.
Попис дјела које католички вјерници по црквеној забрани нијесу смјели читати објавио је 1559. године папа Павле IV. Индекс забрањених књига је примијењиван током четири стотине година , а била су обухваћена дјела богослова, научника и писаца које је католичка црква анатемисала кроз вјекове. Нека издања са тог Списка садржавала су такође упутства намијењена читању, продаји и цензури тих дјела. Састављање Индекса је званично правдано заштитом вјере и морала од богохуљења и богословских грешака. Књиге које би прошле цензуру штампане су са штамбиљем на насловној страници у коме је било угравирано : „Нема ничег забрањеног „или пак : „ Нека буде штампано“. Списак је био веома ефикасан.Токм многих година до књига које су се нашле на њему било је веома тешко доћи у католичким земљама , а посебно ван великих градова.“Топ листа „ забрањених књига је имала снагу закона све до 1966. године када је била опозвана указом Другог Ватиканског сабора. Први такав списак је објављен у Холандији док су Венеција и Париз слиједили холандски пример. Први римски списак је саставио папа Павле IV, а по мишљењу историчара и истраживача то се није десило случајно. Радило се о томе што је до свог избора на папски трон папа Павле IV био врховни инквизиотр Католичке цркве . Принципи цензуре тог списка су били познати као сувише немилосрдни .Они су остали једнако строги чак и након што је на Тридентском сабору било измијењено црквено законодавство у области забране књига. За четири вијека појавила су се 32 списка , а 12 од њих су изашла у XX вијеку. Последње издање списка изашло је 1948. године. У њему су се нашле чак 4000 књига забрањених које због јереси, које због аморалности, политичке некоректности и њима сличних непоћудности. У различито вријеме на „изборну листу „ забрањених књига су доспијевала су дијела таквих аутора као што су Еразмо Ротердамски, Лорен Стерн, Волтер, Даниел Дефо, Коперник, Оноре де Балзак, Жан-Пол Сартр и многи други. Скоро сви познати западни философи су били укључени у списак забрањених, а нијесу изостављани ни вјерници међу њима- Декарт, Кант, Беркли.Занимљиво је да неки философи атеисти као што су Шопенхауер и Ниче нијесу били стављени на списак, што је правдано општим правилом да било које дјело које критикује или осуђује макар неки сегмент католичке вјере забрањено је само по себи.
На Индекс забрањених књига су доспјела и нека нацистичка дјела ,а то се посебно односило на радове нацистичког идеолога Алфреда Розенберга . Са друге стране , на списак забрањених књига није уврштен и програмски манифест Адолфа Хитлера „Мајн кампф“.
- На данашњи дан, 14. јуна 1777. године Конгрес САД прихватио је заставу “звијезда и пруга” као званично државно знамење.
Као и сваки други државни симбол, застава САД је лице земље. Сваки елемент приказан на правоугаоном платну има посебно значење. Плава боја је симбол будности, упорности, лојалности, пријатељства и правде. Црвено значи ревност и храброст. А бијела боја је знак невиности и чистоће моралних принципа. Званична имена плаве и црвене боје америчке заставе су “Плава стара слава” и “Црвена боја старе славе”. Звијезде на америчкој застави симболизују небо и божанске циљеве за које се човјечанство од памтивијека бори. Свака звијезда је једна држава у земљи. На савременој застави их је 50. Пруге су зраци свјетлости које долазе директно од Сунца. Америчка застава је један од најстаријих националних стандарда. И упркос чињеници да нема документованих доказа који би могли потврдити ко је аутор његовог првог дизајна, историчари предлажу да иза тога стоји Францис Хопкинсон. Године 1776. генерал Џорџ Вашингтон је подигао заставу континенталне војске. Најприје је Вашингтон појаснио дизајн заставе на свој начин: “Узели смо ове звијезде са неба, црвена значи нашу домовину, а бијеле линије које га дијеле симболизују наше одвајање од ње; ове траке ће постати симбол наше слободе. ” Како су се нове државе придружиле Унији, звијезде које симболизирају нове државе су додаване на застави. Према закону из 1818. године, пруге на америчкој застави су само хоризонталне, црвене, наизмјенично с бијелим, а приказано је 20 звијезда. Међутим, ни величина ни боја звијезда нијесу прецизиране. Дакле, у земљи је било много различитих опција. На примјер, током грађанског рата, златне звијезде, које се налазе у кругу, биле су популарне. Године 1912. одлучено је да се ова конфузија исправи. Захтјеви су следећи: америчка застава мора да садржи 6 бијелих и 7 црвених црта. Они иду од врха до дна и смјењују се међусобно. Тамно плава се налази у горњем лијевом углу заставе. Има 50 звијезда са пет крајева, поређаних у 9 хоризонталних линија. У парним редовима има по 5 звјездица, у непарним редовима по 6. Крајем XIX вијека вратило се овом питању. Тада су многе школе водиле програме посвећене Дану заставе. На тај начин су покушали да “американизују” дјецу имиграната. Захваљујући томе, обиљежавање Дана заставе одржавале су одвојене заједнице. Међутим, тек 1916. године проглашена је државна част заставе америчког предсједника. Конгрес је одлучио да овај дан буде национални празник. Дан заставе је радни дан. Једини изузетак је држава Пенсилванија.
