Grb Srbije I Crne Gore

Љетопис, 14. март 2019

Име: Ljetopis 14.03.2019 (2002 Sporazum o preuredjenju Srbije i Crne Gore, 1897 umro Milorad Medakovic); Опис: Љетопис, 14. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 14. марта 2002. године представници Србије, Црне Горе, СР Југославије и Европске уније потписали су у Београду Споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе. Тиме је престала да постоји заједничка држава. Југославија је била следбеница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, формиране на крају Првог свјетског рата.

Grb Srbije I Crne GoreСрбија и Црна Гора бивша је државна заједница коју су чиниле републике Србија и Црна Гора. Трајала је од 4. фебруара 2003. године до маја 2006. године, када су САД, Њемачка, Велика Британија и остале моћне свјетске државе признале резултате референдума у Црној Гори. СЦГ је била европска земља која је држава-континуитета са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ). Административни центар СЦГ је био Београд, а у Подгорици се налазио Суд СЦГ. СЦГ се граничила са Мађарском на сјеверу, Хрватском, БиХ (Републиком Српском) и Италијом (морска граница) на западу, Румунијом и Бугарском на истоку, и Албанијом и Сјеверном Македонијом на југу. Постојање СЦГ је било регулисано кроз Уставну повељу СЦГ донијету 4. фебруара 2003. године.
Кад је проглашена Савезна Република Југославија 1992. године, Уједињене нације и многе поједине државе (поготово САД) нису хтјеле да је признају као државу-континуитета са СФРЈ, иако су је признале као државу. СРЈ није била члан УН до 2000. године, а када је постала, након Петооктобарског пуча, одмах је њено постојање доведено у питање. Власти у Црној Гори су након 1997. године заговарале аутономију (увођењем полицијских контрола на граници са Србијом, одбијањем да прихвате ванредно и ратно стање на својој територији током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године). Током 2001. године, интензивирани су преговори двије републике, који су већином вођени у Београду и на Светом Стефану.

Коначно, Србија и Црна Гора су 14. марта 2002. године склопиле нови споразум о наставку сарадње, који је између осталога укинуо име „Југославија“, а нову државну заједницу назвао Државном заједницом Србија и Црна Гора. Споразум су потписали челници обије републике, савезне државе и Хавијер Солана из Европске уније. По формулацији, постало је јасно да ће нова заједница бити најближа статусу уније, много лабавијем виду заједништва од дотадашње федерације. Нова уставна повеља оставила је могућност свакој републици чланици да организује референдум о независности након три године.

Новом уставном повељом, укинут је директан избор институција заједничке државе: скупштина се бирала равноправним делегирањем из обије републичке скупштине, предсједник се бирао у скупштини, а он је уједно био и предсједник Савјета министара- тијела које је замијенило Савезну владу. Ове институције су имале свега неколико овлашћења, и то већином у спољњој политици, јер је остатак надлежности прешао на републичке институције. Скупштина СЦГ само је усвајала законе у вези са људским правима, спољном политиком и ратификовала разне споразуме. Укинут је и статус главног града, а умјесто тога, Београд је постао административни центар, са готово свим заједничким институцијама. Умјесто Уставног суда, предвиђен је Суд Србије и Црне Горе са сједиштем у Подгорици, који никада није конституисан. Заједничка Народна банка је подијељена на републичке. СЦГ све вријеме била само мораторијум на планирано раздвајање Црне Горе и Србије.

 

  • На данашњи дан, 14. марта 1897. године у Београду је умро Милорад Медаковић. Милорад Медаковић се борио за ослобађање српског народа и романтичарским заносом ширио идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу.

Milorad MedakovicНошен патриотизмом Милорад 1844. године одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера. Послије неколико година Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, гдје му Његош повјерава улогу коректора „Горског вијенца”. По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Одлучује да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру.

Септембра 1848. године Милорад се обрео у Котору, а два мјесеца касније у Сремским Карловцима, гдје се прикључује свом брату, доктору филозофије Данилу Медаковићу, који је у то вријеме био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад Mедаковић је био ухапшен. По изласку из затвора одлази у Загреб, гдје се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“. Крајем 1854. године Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. Прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно вријеме био је чиновник Руског посланства у Београду. Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. године постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897. године у 74. години живота, завјештавши три куће и све акције српском народу. Најзначајније дјело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“.