- На данашњи дан, 14. октобра 1941. године њемачке окупационе снаге су у Краљеву узеле прве таоце и у наредним данима су стријијељали 2.190 жена, дјеце и стараца.
У заједничкој акцији четника и партизана убијено је 14, а рањено 10 њемачких војника а Њемци су у знак одмазде извршили стријељања . Адолф Хитлер издаје наређење војном заповједнику Југоистока Вилхелму Листу „да се најоштријим мјерама за дуже вријеме успостави поредак“. Начелник Врховне команде Њемачких оружаних снага Вилхелм Кајтел прослеђује наређење да се „као одмазда за живот једног њемачког војника мора у тим случајевима узети као опште правило да одговара смртна казна 50-100 људи“.
Четири дана касније, опуномоћени војноуправни командант Србије, генерал Франц Фридрих Беме пише својим трупама: Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. године потоцима лила њемачка крв услијед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За цијелу Србију има се створити застрашујући примјер који мора погодити цјелокупно становништво. Будући да је у четничко-партизанским нападима погинуло 14 а рањено 10 припадника 717. посадне дивизије Вермахта, почињу припреме за доследну примјену наређења по претходно изнијетом кључу: 50 за рањеног њемачког војника, 100 за убијеног.
Због нових њемачких губитака, у међувремену се цифра за стријељање подиже. Уводи се ванредно стање са пријеким судом и одмах почиње стријељање у режији 749. пјешадијског пука.
Стријељања су окончана 20. октобра, а вршена су из митраљеских гнијезда. Поменути 749. пјешадијски пук, истовремено са овим у Краљеву, извршио је и покољ у Крагујевцу.
Број стријељаних у Краљеву није мањи од 2.190, па према томе краљевачки покољ је неправедно у сијенци крагујевачког.
- На данашњи дан, 14. октобра 1944. године извршио је самоубиство њемачки генерал Ервин Ромел, по надимку „пустињска лисица“, један од највећих војсковођа XX вијека.
Тога 14. октобра двоје нацистичких официра су се појавили на вратима фелдмаршала Ервина Ромела, једног од најспособнијих и најцијењенијих генерала Другог свјетског рата који је због својих војних успјеха против Савезника у Сјеверној Африци добио надимак Пустињска Лисица. Оптужујући га за учествовање у неуспјелом атентату да се убије Адолф Хитлер, официри су му понудили избор: суђење због издаје или самоубиство. Свјестан да га смрт чека у оба случаја, Ромел је прогутао капсулу цијанида у замјену за имунитет своје породице.
Иако је Ромел познат по својим успјесима за вријеме Другог свјетског рата, он се већ за вријеме Првог свјетског рата почео истицати храброшћу и тактичким дјеловањем. Учествујући у опасним нападима и мисијама извиђања током Првог свјетског рата, његови су се људи често шалили: „Гдје је Ромел, тамо је фронт.“ Након Другог свјетског рата, Западни Савезници, сада у идеолошкој борби са Совјетским Савезом, почели су да улажу напоре да поново оживе репутацију Њемачке. Притом су приказали Ромела као витешког борца, указујући, између осталог, да се очигледно никада није придружио Нацистичкој странци. Ипак, његово дивљење Хитлеру је неупитно. Када је Хитлер преузео власт, Ромел је поздравио његове планове за ремилитаризацију Њемачке, назвавши фирера „ујединитељем нације“.
Тек касније, када је увидио да је пораз неизбјежан, Ромел је постао свјестан лудости нацистичких власти које су подржавале борбу до самог краја те је видио да Њемачка мора да преговара са Савезницима. Њемачки генерал је пребачен у Сјеверну Африку како би помогао италијанским трупама против Британаца. Готово одмах је преокренуо ток рата, потискујући Британце натраг стотинама километара у низу одважних и лукавих напада, због којих је добио надимак „Пустињска Лисица“, и унапријеђење у фелдмаршала. Након низа пораза у октобру 1942. године, бројчано надмоћни Британци су успјели да зауставе Ромелов напредак у Египту, у близини Ел Аламејна.
На рубу залиха са тенковима, муницијом и горивом, Ромел је био спреман да се повуче. Али Хитлер му је послао писмо у коме му је наредио да не предаје „ни један педаљ земље“. „Што се тиче ваших војника“, додао је фирер, „не можете им показати ниједан други пут осим побједе или смрти“. Упркос његовој оданости Хитлеру, Ромел је одбио директну наредбу због процјене да ће његове снаге бити у потпуности уништене. Такође је занемарио наредбу дату њемачким генералима да врши егзекуције савезничких специјалних снага које би биле ухваћене иза непријатељских линија.
На крају, Ромел се повукао све до Туниса, побиједивши Американце у једној тенковској бици и изгубивши другу против Британаца – прије него што се вратио у Европу у марту 1943. године. Два мјесеца касније, Савезници су Њемце избацили из Сјеверне Африке, спремајући терен за инвазију Италије. Уз предстојећу савезничку инвазију Западне Европе, Ромел је добио задатак да изврши преглед њемачке одбране дуж неких 2500 км атлантске обале. Упркос Нацистичкој пропаганди, закључио је да подручје нема добру одбрану. Под његовим надзором нацисти су изградили утврде, поплавили обалне низине како би их учинили непроходним и поставили огромне количине бодљикаве жице, мина и челичних блокада на плажама и у мору.
Ромел је такође хтио да има тенкове спремне близу обале како би спријечио Савезнике да успоставе упориште након искрцавања, али су га други генерали надвладали, преферирајући то да задрже већину њих у унутрашњости. Та се одлука касније показала кобном. Како се њемачка војна ситуација погоршавала, група високих официра покушала је атентат на Хитлера с актовком бомбе, који је спријечен у последњем тренутку. Ромел је био пријатељ са неким завјереницима и сигурно је разговарао са њима о будућности након Хитлера. Ипак, пуни опсег његовог учешћа у завјери остаје непознат. Но, без обзира да ли је невин или не, његово име је испливало касније за вријеме нацистичке истраге, што је натјерало Хитлера да нареди његову смрт. Током врхунца Ромеловог успјеха у Сјеверној Африци, британски премијер Винстон Черчил имао је ријечи хвале у британском парламенту. „Имамо врло мудрог и вјештог противника који се бори против нас и усудио бих се рећи великог генерала“. Жорж Патон, Бернард Монтгомери и други врховни савезнички генерали такође су изразили своје поштовање према њемачком фелдмаршалу , а Ромел је одговорио сличном мјером изјавивши за Патона да је мајстор мобилног ратовања и да Монтгомери никад није направио озбиљну стратешку грешку.
За разлику од осталих истакнутих Њемаца из доба Другог свјетског рата, Ромел је избјегао масовну осуду. Ипак, и даље остају особе укључујући и историчаре који га сматрају „дубоко увјереним нацистом“ и „антисемитом“ који је сјеверноафричке Јевреје користио као робовске раднике. Иако се већина историчара слаже да се Ромел вјероватно више бринуо за своју каријеру него о нацистичким злочинима, чињеница је да није упрљао своје руке истим. Како за време Првог свјетског рата, тако и за вријеме Другог свјетског рата није допуштао малтретирање војних заробљеника те је за вријеме кампање у Сјеверној Африци, упркос противљењима, смањио дневне рације воде својој војсци како би их подијелио са затвореницима. Иако је подржавао Хитлера, због своје хуманости у рату показао је одлике витештва и генерала који цијени супарнике.
