Paljenje Moskve

Љетопис, 14. септембар 2019

  • На данашњи дан, 14. септембра 1812. године француски Наполеон Бонапарта ушао је у Москву, коју су Руси у повлачењу запалили, спријечивши зимовање и снабдијевање његових трупа.

Paljenje MoskveНакон што је успоставио контролу над готово цијелом Европом, Наполеон је сматрао да је Руско царство запријетило његовим плановима за доминацију, па је покушао да баци ову земљу на кољена. Француски диктатор је 1812. године напао Русију, што се на крају показало његовом кобном грешком. Испоставило се да је Русија далеко непредвидљивија но што су то француски војни и политички генији могли претпоставити. Неуобичајено понашање руских трупа било је прво неугодно изненађење које је дочекало Наполеона. У нади да ће осигурати брзу побједу, француски је цар окупио своју голему и мултинационалну армију и ушао у Русију без икаквог отпора. Касније се, у изгнанству на острву Света Јелена, Наполеон присјетио да је имао „војску бројнију од свих које су се икада бориле у Европи… Уз појачање трупа из Пруске, Аустрије и Рајнске Конфедерације, имао сам под својом командом до 480 000 војника…“ Будући да је било јако тешко снабдијевати тако велику војску дуги временски период, Наполеон се надао да ће се убрзо након преласка границе, негдје на подручју данашње Литве, одржати традиционална битка на бојном бољу.

Међутим, догодило се нешто неочекивано. Док се руска војска (око 240 000 војника) љуто одупирала француским освајачима, избјегавала је велику битку. Сваки пут би се повукла након што би извела подмукли брзи напад. Наполеон је осјећај Француза описао када је средином августа, након љуте битке, ушао у град Смоленск (385 километара западно од Москве): „Читава војска је мислила да ће то бити крај наше кампање… Моја армија је била запрепаштена тиме што су, након толико тешких и смртоносних маршева(два мјесеца након инвазије), резултати њихових настојања били све даље, и почели су се бринути око удаљености која их дијели од Француске“, написао Наполеон у изгнанству. На крају је француски владар добио своју велику битку на бојном пољу: двије су се војске среле у селу Бородино, недалеко од Москве. Упркос чињеници да су се руске трупе повукле ноћ након битке, Наполеон није постигао свој стратешки циљ. Руска војска је још увијек била нетакнута. Наполеонова војска је претрпјела тешке ударце и требало јој је времена да се опорави. Надао се да ће француске трупе то моћи учинити у Москви, у коју су ушли недјељу дана касније. Још је једном Наполеонов план осујетио подивљали пожар који је уништио древну руску пријестоницу, пожар који су изазвали сами Московљани. „Овај је пожар уништио све. Био сам спреман на све, али не и на ово. Ко би могао помислити да ће људи запалити сопствену пријестоницу? Да није било тог судбоносног пожара, имао бих све потребно за војску. Следеће године би или Александар(руски цар) закључио мир, или бих ја био у Петрограду“, рекао је Наполеон британском љекару током свог изгнанства. Тада је у Москви Наполеон наводно изјавио: „Каква ужасна сцена! Спаљују га сами… Каква одлука! Какви људи! То су Скити!“ Наполеон се касније жалио на преурањену и жестоку хладноћу коју је доживио у Русији. „Био сам у криву за само неколико дана. Проучио сам руско вријеме уназад 50 година… Ниске температуре су увијек започињале 20 дана касније [него 1812. године]. Када смо били у Москви, била су -3 степена и војска је то добро поднијела. Но на путу (током повлачења) је било -18 степени и готово су сви наши коњи умрли… Војници су деморализовани… Раштркали су се и завршили као жртве непријатеља. Неки су само легли, заспали и умрли“, касније је јадиковао свргнути цар.

Наполеон је касније говорио да су главни фактор у уништењу његове војске били управо тешки временски услови. Упркос понижавајућем поразу, Наполеон је цијенио љепоту руских градова. „Поглед на Смоленск, који се у облику амфитеатра смјестио на обалама ријеке Дњепар, прекрасан је призор“, написао је француски цар о мјесту на којем је, према неким стручњацима, сакрио благо украдено из Москве.

Његови коментари о древној руској пријестоници били су још ласкавији: „Изграђена попут Рима на седам брежуљака, Москва изгледа прелијепо. Треба доживјети поглед на овај град, полуисточњачки и полуевропски, са 200 цркава и хиљаду купола различитих боја које се уздижу, искусити осјећај који смо ми доживјели када смо га гледали“. Наполеона је дубоко погодио масиван отпор његовој инвазији, као што је већ показала његова реакција на московски пожар. „Ни најопаснија војска не може успјешно водити рат против цијелог народа који је одлучио или побиједити или умријети. Нисмо имали посла с Литавцима, индиферентним посматрачима догађаја који се збивају око њих. Сви људи који су етнички Руси напустили су своје домове када смо напредовали. На путу смо наилазили само на напуштена или спаљена насеља чији су се становници уједињавали у банде које су дјеловале против нашх фуражера.“

 

  • На данашњи дан, 14. септембра 1870. године рођен је Јово Бећир, начелник штаба Зетског батаљона и војни гувернер Скадра по заузимању.

Jovo BecirУбијен је у Јасеновцу 1942. године. Јово  Бећир је био црногорски бригадир, командант херцеговачког одреда и пуковник Југословенске војске. Војно образовање је стекао у Италији. Заузимао је разне положаје у црногорском Министарству војном. Године 1897. налазио се у одреду црногорске жандармерије, која је са међународном војском одржавала ред на Криту. Био је 1912. године делегат Црне Горе у Луцерну за склапање споразума са делегацијом Србије ради заједничке акције Србије и Црне Горе против Турске. У балканском рату 1912—1913. године био је начелник Штаба Зетског одреда, а у Првом свјетском рату делегат при српској Врховној команди. Био је начелник Зетског одреда и командант црногорских трупа за напад на Скадар. Постао је 1915. године и командант Треће дивизије (Херцеговачки одред). По ослобођењу, 1918. године примљен је у југословенку војску у чину пуковника. Одликован је орденом Легије части. Усташе су га одвеле у логор Јасеновац децембра 1941. године гдје су га убиле 1942. године. У Сарајеву док се бавио прикупљањем и тражењем своје одузете имовине, списа и одликовања, долази код њега висока официрска њемачко-усташка делегација са предлогом да преузме мјесто у окупационој влади у Црној Гори. Јово то одбија енергично као родољуб и војник заклет да служи народу и домовини а не окупатору па га ова делегација спроводи до жандармеријске станице, одакле га поново одводе у логор Јасеновац. Малтретиран код убацивања у фургон, вратима на возу су му одсјечени прсти на руци, те тако измучен долази у логор смрти децембра 1941.године гдје је ликвидиран у току 1942. године. Тако је завршио свој животни пут један од познатих и заслужних црногорских бригадира, официр првих међународних јединица у свијету, начелник штаба Зетског одреда, гувернер Скадра, командант дивизије и херцеговачког одреда, носилац више иностраних и домаћих одликовања.