Scepan Mali

Љетопис, 15. мај 2019

Име: Ljetopis 15.05.2019 (1767 Lazni car Scepan Mali, 1804 Guvernaduri); Опис: Љетопис, 15. мај Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 15. маја 1767. године Шћепан Мали донио је акт о одвајању световне од црквене власти, који су подржали и прихватили  сви главари Црне Горе по одлуци Општецрногорског збора.

Scepan MaliШћепан Мали, владао је Црном Гором од 1767. до 1773. године, представљајући се као руски цар Петар III Романов. Вјерује се да је Шћепан био из Далмације одакле је дошао у Црну Гору. Био је травар и сматрали су га народним љекаром. Међутим, врло брзо за њим је кренула вијест да је заправо он руски цар Петар III који је успио да преживи завјеру и дође у Црну Гору. Цар Петар III био је свргнут и убијен у дворској завјери коју је организовала његова супруга царица Катарина II. Црногорци су имали слике по својим црквама и манастирима с ликом убијеног рускога цара, а Шћепан му је био изузетно сличан. О његовом поријеклу нема поузданих историјских података а Његош о њему каже:

„Шћепан Мали био је лажа и скитница, али је знамениту епоху у Црној Гори и у околини учинио именујући се рускијем царем. Његов живот још нико описао није, јербо се само у преданијама главна ствар садржавао, а друге се ситнарије с дугијем временом губе. Докумената слабо се код нас налази, јербо по недостатку хартије често пута и листови светијех књига за фишеке су се употребљавали; стога се и о Шћепану на Цетињу није нашло ништа до ови листић од игумана Мркојевића.”

Ипак, ко је био Шћепан и како је успио да сједне на црногорски пријесто? У то доба Црном Гором влада остарели владика Сава Петровић Његош  који води мирољубиву политику, ослањајући се на дипломатију у одбрани  и на свештенство у унутрашњој политици. Након смрти његовог савладара Василија Петровића Његоша који је водио знатно ратоборнију политику и ослањао се на племенске старјешине, Шћепан преузима стварну власт у земљи. На свенародном збору на Цетињу бива изабран за господара народа и државе и проглашен за „цара“. За кратко вријеме је раздвојио световну од црквене власти, што представља прекид у владавини династичке куће Петровић – Његош. Као цар, Шћепан Мали учврстио је централну власт, сузбијајући племенску неслогу. Радио је на модернизацији земље и стварању услова за централизацију власти. Успио је да сузбије заваде међу црногорским племенима и строгим казнама да потисне крвну освету. Формира први стални суд, састављен од 12 племенских старјешина. Формира први стални оружани одред (тјелесну стражу). Започео је изградњу путева и попис становништва и имовине. Уводи порез (у натури) и ради тога спроводи први попис у Црној Гори. Његове реформе, иако сузбијене након његове смрти, биле су основа на којој је даље радио владика Свети Петар Цетињски..

Неостварени сан лажног цара је био шири национални покрет Срба за ослобођење и уједињење.

  1. године гроф де Катане пише о Шћепану Малом:

„Он је веома знао да том народу више одговара слобода него потчињеност. Осим тога, када се отпор могао пружати било коме са одважним, поносним и тврдоглавим духом, увек жељним да оживи стару Српску царевину.“

Италијанска монографија о Шћепану Малом из XVIII вијека:

„Под управом његовом или неког другог војног старјешине могла би да послужи његова моћна војска православних Срба, подржана од стране венецијанске војске у одлучном рату против Турака, пошто је било неизводљиво да се његова војска споји са руском јер би им Турци препријечили пут.“

 

  • На данашњи дан, 15. маја 1804. године Вуколај Радоњић је и формално изабран за гувернадура Црне Горе.

GuvernadurstvoГувернадурство у Црној Гори је успостављено одлуком млетачког дужда. У времену од 1714–1719. године успостављени су редовни контакти између Млетачке Републике и црногорских главара са циљем сарадње у борби против Турака. Већина Црногораца је прихватила ту сарадњу као нужност, па је знатан број црногорских старјешина изразило жељу за склапање уговора са млетачком владом. У том циљу црногорска делегација 1717. године подноси предлог Сенату преко генералног провидура, у коме се истиче традиционално пријатељство између Црне Горе и Венеције, те да су спремни да прихвате млетачко вазалство. Већину предлога млетачки Сенат је прихватио. Ово је посебно значајно јер је поново успостављено гувернадурство у Црној Гори пошто је 1692. године било привремено укинуто гувернадурско звање, а утицај млетачке власти ослабио. Гувернадури су у почетку били нека врста посредника између Црне Горе и Млетачке Републике пошто су ове двије земље, као сусједи, имале сталне додире по разним питањима, нарочито о границама и трговини. Самим тим што су учествовали у рјешавању граничних питања, углед и утицај гувернадура је све више растао, тако да Република почиње давати плату гувернадуру, поред осталог да би преко њих имала што већи утицај, везујући их за себе. Титуларни носиоци гувернадурства у Црној Гори били су они из племићке породице Радоњића. Они учествују на општим народним зборовима при рјешавању свих важних питања Црне Горе. Доносе пресуде у споровима разних племена и потписују одлуке главара донесене на зборовима и скупштинама. Позивају народне главаре и племена на устанак против Турака и води преписку са свим страним државама; склапа уговоре; води преговоре о миру итд. Све су ово елементи из којих се може закључити да гувернадурство није било само формална титула. Венеција је успјела да преко давања аутономних привилегија Црној Гори обезбиједи за себе право бирања гувернадура, сердара, кнезова и војних заповједника. О гувернадурској кући Радоњића сликовито говори један њихов грб који се налази у личној заоставштини породице Радоњић – Гувернадуровић из Котора. Грб је урађен и сачуван у двије варијанте: цртеж и комплетан грб, истовјетан са цртежом, на картону и у боји, из 1816. године. Из њега се чита историја гувернадура, али и историја црногорског народа њиховог доба. Испод грба је дата регеста на италијанском језику, типичним словима готице, у којој се, слободним преводом каже: „Копирано са грба фамилије Радоњић као из оригиналне књиге која се налази код особе коју сам ја срио гдје се налазе сви грбови познатих фамилија старога српскога краљевства међу којима се убраја и фамилија Радоњић као у реченој књизи која је враћена истој страни (особи)“. У одсуству краљевског интенданта писао Франц Лиепопили, у Котору 20. јула 1816. године. Овај Франц, или Франо Лиепопили је историјска личност која се помиње као службено лице у документима о уједињењу Црне Горе и Боке 1813-1814. године, као секретар „Централне комисије“ (Владе) уједињених провинција Црне Горе и Боке Которске. Овај грб је урађен тако да има све одлике потпуног грба: штит је полуокруглог, италијанског типа, са пољем црвене боје. У пољу штита је сури орао, преко чијих груди је полумјесец у водоравном положају, зелено-браон. Круна на глави је тамно сиве боје са пет крака, симболом племићко-војводског типа. Обод штита је зеленкасто-браон, који служи као украс флоралног облика. Лишће на угловима је тамно плаве боје. Постоље кациге је сребрнасто с кафеним тачкицама, што представља златну боју. Кацига има кружни облик, изнад штита, као обод, украс у облику тарабе црвене и сиво браон боје. Круна је исте боје као она на глави орла, а коса тамно плава. Перо орла на круни је сребрнасте боје са средњом розе траком. Четири цвјетића на угловима штита су такође розе обојени. Када је о симболици детаља ријеч она говори такође доста: црвена боја између греда – је симбол слободне земље, рада, воље, љепоте, љубави – земље натопљене крвљу. Млади мјесец означава обнављање живота, а модро поље – заједништво. Перјаница (челенка) је декоративни елеменат грба, односно шљема смеђе боје, која значи моћ и богатство.