Bosanska Vila

Љетопис, 16. децембар 2019

Име: Ljetopis 16.12.2019 (1885 Bosanska vila, 1916 Raspucin); Опис: Љетопис, 16. децембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 16. децембра 1885. године у Сарајеву је почео да излази српски књижевни лист “Босанска вила”, који је био веома цијењен у босанским књижевним круговима.

Bosanska VilaПокренут као часопис који ће се бавити српском културном баштином, временом је прерастао у угледни лист у којем су сарађивали истакнути писци свих националности, као и књижевници изван босанскохерцеговачког круга. До 1887. године га је уређивао Никола Шумоња, а потом до забране 1914. године Никола Кашиковић. Босанска вила је била српски лист за „забаву, поуку и књижевност“. Покренут је као орган Учитељског збора Српске школе у Сарајеву, а забрањен од стране аустроугарских власти.

Књижевни програм листа је одговор Срба Босне и Херцеговине и заједничких матица у Војводини, Србији и Црној Гори, на идеолошки и културни утицај двојне аустроугарске монархије а поготову политике и управе Калаја. Босанска вила се с почетка одређује као књижевни часопис са одређеним националним курсом. Као једини српски лист у БиХ, сматра да има за задатак да српски народ, поред његовог општег просвјетљавања, окупи око себе и да пружи отпор аустроугарској политици.

Из Босанске виле види се да су Срби из БиХ мјеродавним идеолошким и културним центром сматрали прије Београд него Беч, прије Нови Сад него Будимпешту прије Цетиње него Трст. Те природне везе Калај и његови следбеници нијесу могли пресјећи, ма колико то хтјели. Штавише, што су се они више трудили да постигну своје циљеве, то су се Срби више скупљали и угледали на своје матице.

Покретачи Виле су били учитељи Српске школе, који су у почетку били најбројнији сарадници часописа. Аустроугарске власти су издале дозволу за издавање петнаестодневног белетристичког листа „Босанска вила“, уз услове да се лист шаље аустроугарској управи на превентивну цензуру, да лист не може да се бави политиком и конфесионалним питањима, те да у саставима забавног и поучног садржаја не буде превише наглашен српски национални елемент.

Вила је регистрована на име уредника Божидара Никашиновића. „Ми смо учинили све оно што се од нас захтијевати могло, а сада стоји до вас, да покажете колико сте свјесни Срби и колико своју књигу љубите — падне ли „Босанска вила“, као српски једини лист у овим земљама, онда немојте никога кривити — сами носите гријех на својој души.“ Након двомјесечне припреме, први Вилин број је изашао на дан 16. децембар 1885. године. Прво издање је имало 16 страница и штампано је на ћирилици у 1.000 примјерака. Због потражње, прво Вилино издање је поново штампано.

На самој насловној страни се преко читаве странице налазила велика фотографија митрополита Саве Косановића, кога су три мјесеца раније аустроугарске власти присилиле да поднесе оставку, а крајем 1885. године прогнале из провинције. Сам митрополит Сава Косановић се у овом броју оглашава са чланком „Праведникова смрт“, те постаје један од првих спољних сараднике Виле. Босанска вила је објављивала текстове свих књижевних родова осим драме.

Програмска оријентација овог листа била је бављење српском културном баштином, уз презентацију популарних и разноврсних текстова доступних народу из свих области друштвеног живота, али је у њеном практичном дјеловању, посебно у првом раздобљу излажења, највише текстова било из области народне књижевности. Окупљен је већи број сарадника из разних крајева који описују народни живот и обичаје, биљеже народне пјесме, приповјетке, пословице и загонетке, тумаче народна вјеровања и слично. У свом даљем развоју, часопис је еволуирао од породичног листа до угледног књижевног гласила, у коме су сарађивали значајни српски, муслимански и хрватски књижевници. У Босанској вили своје текстове објављује млада генерација српских писаца: Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Милан Прелог, Јован Дучић, Вељко Петровић, Владислав Петковић Дис, Владимир Ћоровић, Петар Кочић и други.

Своје текстове објављују и муслимани Сафвет-бег Башагић, Муса Ћазим Ћатић, Осман Ђикић и други, а нешто касније Иво Андрић и Тин Ујевић. У овом листу писали су и неки припадници Младе Босне. Босанска вила била је најпознатије национално српско гласило на подручју аустроугарске провинције БиХ и једно од познатијих и признатијих гласила уопште на просторима јужнословенских народа. Лист је престао да излази 15. јуна 1914. године, уочи Првог свјетског рата, а због забране од стране аустроугарских власти. Његошева пјесма „Ноћ скупља вијека“ је први пут објављена у часопису Босанска вила 1913. године.

 

  • На данашњи дан 16. децембра 1916. године убијен је руски пустолов Григориј Распућин, који је, као тобожњи видовњак и чудотворац, успио да се наметне за особу од повјерења посљедњем руском цару Николају II и његовој жени, царици Александри.

RaspucinГригориј Јефимович Распућин је био руски мистик. Имао је велики утицај на последње дане руске династије Романових, и значајну улогу у животима цара Николаја II,  његове жене Александре и њиховог сина Алексеја који је патио од наслијеђене хемофилије. Његови опоненти су га звали „луди монах“ иако никад није постао монах. Неки су га сматрали да је психички и духовни исцјелитељ. Убила га је група племића да би спасила углед монархије.

Може се сматрати и за једну од најконтроверзнијих личности XX вијека. Нема много података о његовом дјетињству, а оно што је познато највјероватније су изнијели чланови његове породице. Зна се да је имао сестру по имену Марија и старијег брата Димитрија. Марија, која је по свему судећи боловала од епилепсије, удавила се у ријеци. Једном приликом, док су се Распућин и Димитрије играли поред језера, Димитрије је упао у језеро, а Распућин је скочио да га спасе. Обојицу их је из језера извукао један случајни пролазник, али је Димитрије потом умро од упале плућа. Губитак сестре и брата оставили су дубок траг на Распућина, који је своје двоје дјеце назвао Марија и Димитрије. Године 1903. Распућин стиже у Петроград, гдје се представља као свети човјек, са исцелитељским и видовњачким моћима.

На свом путешествију као ходочасник сазнао је о Алексејевој болести коју је наслиједио од чукунбабе краљице Викторије, енглеске краљице. Након пада са коња на одмору са фамилијом, Алексеј је задобио унутрашње крварење. Тражећи свуда помоћ своме сину, царица се обратила најбољој пријатељици Ани Вирубовој да нађе помоћ, на шта је Распућин препоручен. Распућин је заиста олакшао дјечакове муке, наводно кроз молитве, али претпоставља се да је користећи пијавице или хипнозу успијевао да дјечаку заустави крварење. Након неколико успјешних лијечења, Распућин је задобио повјерење цара, који га је прогласио пријатељем фамилије и светим човјеком. Постепено, Распућин задобија све већи и већи утицај на царицу Александру, чак и у политичком погледу. Распућин је у међувремену постао контроверзна личност водећи скандалозни лични живот.

Због свега тога, петроградска елита га није баш широкогрудо прихватала. На почетку рата, Распућин прориче да ће руска армија бити успјешна само ако сам цар узме команду над војском, што је због лоше припремљеног цара Николаја II резултовало лошим последицама по Русију. Док је цар био на фронту, Распућинов утицај на царицу Александру је растао. Убрзо је постао лични савјетник царице и напунио политичка мјеста својим кандидатима. Распућинов утицај су користили политичари и новинари којима је било у циљу да ослабе интегритет династије Романов, присиле цара да се одрекне апсолутне власти и одвоје Руску православну цркву од државе.

Кнез Феликс Јусупов, царичин рођак, и група завјереника су одлучили да убију Распућина. Прво су покушали да га отрују вином и колачима, али отров није дјеловао. Затим га је кнез Јусупов упуцао из непосредне близине, па је Распућин пао на под наизглед мртав. Након неколико минута устао је, ударио кнеза Јусупова и покушао је да побјегне. Остали завјереници су га ухватили и испалили у њега још метака те га бацили у хладну ријеку Неву.