Skolski Brod Jadran

Љетопис, 16. јул 2019

Име: Ljetopis 16.07.2019 (1533 ubijen car Inka Atahualpe, 1933 u Tivat uplovio brod Jadran); Опис: Љетопис, 16. јул Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 16. јула 1933. године у тиватску луку, из бродоградилишта у Хамбургу, упловио је школски брод „Јадран“ Југословенске ратне морнарице.

Skolski Brod JadranДо другог свјетског рата имао је седам пловидби ван Јадрана, а послије рата након набавке новог школског брода «Галеб», само пет пута отиснуо се мимо Jадранског мора. У рату га је, под именом «Марко Поло», користила италијанска ратна морнарица, а крај рата дочекао је у једом венецијанском каналу потпуно опустошен и служио је као мост. Тек након ремонта у Тивту 1949. године вратио је свој стари сјај. Одлука о изградњи брода „Јадран“ донијета је у Београду 1926. године на састанку поморско-пропагандне организације „Јадранска стража“ са циљем да се изгради пловило за обуку и школовање кадрова за Југословенску ратну морнарицу. Тим поводом била је покренута масовна акција за прикупљање средстава, а највише новца за изградњу брода прикупљено је у Сарајеву, Зрењанину, Београду и Новом Саду. Поред тога, највећи дио средстава на крају је издвојило Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије (300.000 тадашњих њемачких марака), а значајну суму из свог личног фонда приложио је и краљ Александар Карађорђевицћ. Београд је склопио уговор са њемачким бродоградилиштем у Хамбургу о изградњи школског брода који ће касније добити име „Јадран“ и који ће свечано бити дочекан у Тивту 16. јула 1933. године. Брод „Јадран“ од самог доласка из Њемачке, кроз своју дугу историју константно био везан за Боку и своју прву матичну луку Тиват, гдје су га 1933. године свечано дочекали уредно постројени морнари и официри у бијелим одорама, уз присуство многобројног свијета и високих војних и цивилних функционера. Од тогА доба, упркос службовању „Јадрана“ у бројним лукама у Гружу, Пули, Шибенику и Сплиту, брод је ипак највише времена проводио у Тивту, гдје је у некадашњем „Арсеналу“ такође редовно био одржаван и ремонтован. Најдуже путовање брода „Јадран“ десило се 1938. године преко Атлантика (23 дана) на рути Дубровник — Њујорк, када је заповједништво брода посјетило највећег српског научника Николу Теслу. Том приликом, брод је посјетио и Никола Тесла а посада брода му је заузврат поклонила гравуру брода. Нешто касније, за вријеме Другог свјетског рата „Јадран“ су задесиле невоље и лоша срећа. Био је „заробљен“ у рукама Италијанске ратне морнарице и служио им је такође као школски брод. Надјенули су му ново име „Марко Поло“. Послије рата, пронађен је поломљених јарбола и исцијепаних једара, везан у једном од Венецијанских канала гдје је служио као мост, запуштен, огољен и опљачкан…Дотегљен је назад у своју матичну луку Тиват гдје је ремонтован и гдје му је поново враћен стари сјај. Међутим, послије Другог свјетског рата „Јадран“ је био поново запостављен из разлога што је мјесто главног школског брода ратне морнарице заузео „Галеб“. „Јадран“ је поново заузео своје славно мјесто 1997. године, када је крстарио до Грчке. У свијету постоји само још један једрењак сличног типа, италијански „Америго Веспучи“.

 

  • На данашњи дан, 16. јула 1533. године према наредби шпанског освајача Франциска Пизара, убијен је цар Инка Атауалпа иако је платио тражени откуп: једну собу пуну злата и двије пуне сребра.

InkeИнка је племе јужноамеричких Индијанаца које је владало царством чија се територија простирала дуж обале Тихог океана и планинског вијенца Анда, заузимајући пространство од данашњег сјеверног Еквадора до централног Чилеа. Према предању, оснивач инканске династије Манко Капак повео је своје племе у Куско, који ће им постати пријестоница. За вријеме владавине четвртог цара почели су да се шире, а у вријеме осмог носиоца круне, Инке формирају гарнизоне састављене од потчињених народа. Током владавине Тупака Инке Јупанкија и његовог наследника на пријестолу, Хуајна Капака, царство је, са становишта освајања територије, достигло врхунац. Почетком XVI вијека, племе Инка владало је царством у којем је живјело око 12 милиона поданика. Инке су били врхунски грађевинари и просторни планери, који су развили изузетно софистицирану планинску пољопривреду и изградили подједнако компликоване и ефикасне градове на обронцима планина. Правили су терасе на планинским падинама да би гајили житарице, пошто је њихово царство имало мало равних долина гдје би се могла узгајати храна. Изградили су непрегледну мрежу путева, архитектура им је била високоразвијена, а остаци њихових система за наводњавање, палата, храмова и утврђења и даље се могу видјети широм Анда. Инканско друштво било је строго хијерархизовано, а за ред у држави бринула се аристократска бирократија. Инке су се клањали богу Сунца, богу творцу, богу кише и другим божанствима у шароликом пантеону, иза којега је стајала високоорганизована државна религија. Инке за собом нијесу оставили писаних докумената; податке о броју становника, порезима, жетвама и другоме биљежили су на чворованим канапима – кипуима.

Године 1531. конкистадор Франциско Пизаро кренуо је у истраживање Перуа у име Шпаније. Ускоро се срио са емисарима цара Инка, Атахуалпе, са којима је уговорио сусрет са царем у Кахамарки. На том састанку Пизарови људи масакрирали су ненаоружану цареву свиту и заробилу самог Атахуалпу. То је онеспособило царство пошто се ниједна одлука није могла донијети без цареве сагласности. Пизаро је прво прихватио баснослован откуп за Атахуалпу, а затим је наредио да га погубе. Потом је са мање од 200 војника брзо покорио Царство Инка, које се још није било опоравило од дугог грађанског рата. Империја Инка пала је 1532–1533. године под назадрживим налетом шпанских конкистадора, који су искористили инканску путну мрежу у продору на амерички континент. Анде и данас насељавају потомци Инка – то су сељаци који говоре језик кечуа. У Перуу је готово половина становништва инканског поријекла. Они живе од земљорадње и сточарства, примили су римокатоличку вјеру, али су сачували и вјеровање у паганске духове и божанства.

Иако је царство Инка било највеће претколумбовско царство на америчком континенту, Инке нијесу имале писмо којим би писале законе или документа. Из тога разлога, процјене бројности тога народа варирају од четири до скоро четрдесет милиона људи.

Владари царства Инка одјећу су облачили само једном. Након што се скину, одјећа коју су носили се спаљивала.

Упркос чињеници да су изградили преко 30.000 километара путева, Инке никад нијесу користиле точак. Разлог томе вјероватно лежи у неприступачном терену на коме се царство Инка простирало, па би коришћење точка било готово немогуће.

Информације у царству Инка преносиле су се путем гласника који би једни другима прослијеђивали поруку док она не стигне тамо гдје треба. Имајући у виду да Инке нијесу користиле писмо, поруке су морале да се памте док се не пренесу неком следећем.

Овај народ упознао је свијет са кромпиром преко шпанских конкистадора.

Инке су објекте градиле без малтера тако што би огромно камење обликовали да се савршено уклапа једно у друго.

Инке су градиле висеће мостове 300 година прије него што су Европљани изградили први такав мост и сваке године су их реизграђивали. Историчари тврде да се у једном тренутку на Андима налазило око 200 таквих мостова, а до данас је сачуван један у Перуу који се изнова гради сваке године у последњих 500 година.

Иако никад нијесу користили челик или точак, овај народ мајсторски је руковао влакном. Поред висећих мостова, Инке су чак и бродове израђивале од влакна.

Мачу Пикчу, највећа и најпознатија грађевина коју је овај народ оставио за собом, изграђен је толико високо на планини да није откривен све до 1911. године.

Инке су имале планску економију гдје је сваком земљораднику речено које намирнице и колико треба да произведе.