- 16. новембра 1912. године успостављена је телеграфска веза између Црне Горе и Србије , осам година након што је остварена прва међународна радио-телеграфска веза између Волујице код Бара и италијанског града Барија.
1904. године између црногорске владе и Гуљерма Марконија, италијанског научника који је пет година касније добио Нобелову награду за физику, склопљен је у Лондону уговор за инсталирање радио-станице на брду Волујица. У име Црне Горе уговор је потписао главни управитељ поште и телеграфа Јово Поповић, а са италијанске стране министар пошта Скала и сам Маркони.
Прва радио-телеграфска станица на Балкану прорадила је на планини Волујица изнад Бара. Била је монтирана за непуна три мјесеца. Имала је двије антене високе по 47 метара, а радила је помоћу батерија.
Догађај је заиста био изузетан за Црну Гору.
Њеном свечаном пуштању у рад присуствовао је и књаз Никола са бројном пратњом.
Након пуштања станице у рад, књаз Никола је послао телеграме руском цару Николи II, краљу Србије Петру I, аустријском цару Фрању Јосифу и италијанском краљу Виктору Емануелу.
Од свих владара којима су упућени телеграми, истог дана су стигли одговори. Били су прочитани на великом банкету приређеном у част пуштања станице у рад.
Исте је године у Бар донијет и први радио-апарат. Као и сви у то вријеме, и овај је био без звучника и са слушалицама.
Пошто није имао великих прихода од станице, Маркони је понудио Црној Гори да је откупи. Министарски савјет је одобрио да Управа пошта и телеграфа преузме станицу у трогодишњи најам уз надокнаду Марконију од двије и по хиљаде франака, али је станицу, дозволом црногорске владе, откупило Барско друштво, годину дана касније.
Прва радио-станица на Бакану радила је, уз краће прекиде, све до почетка Првог свјетског рата. Аустријске торпиљерке ушле су 1915. године у барску луку и потопиле јахту краља Николе „Румија”, порушиле зграду лучке капетаније на лукобрану (том приликом изгорјела је сва стара црногорска поморска архива) и топовским ђуладима срушиле радио-станицу на Волујици.
- 16. новембра 1095. године на црквеном сабору у Клермону, у Француској, папа Урбан II позвао је црквене великодостојнике и свјетовне владаре на вјерски рат против турског племена Селџука, које је заузело Свету земљу у Палестини. Тиме је почела епоха крсташких ратова.
Крсташки ратови представљају низ ратова које су хришћани западне и средње Европе под утицајем папа водили од краја XI до друге половине XIII века против Селџука, Фатимида и других исламских династија и држава за ослобођење светих мјеста у Палестини, посебно Христовог гроба у Јерусалиму, из руку муслимана. Ти су ратови започели у доба када је Католичка црква, с папом на челу, настојала остварити духовну и свјетовну превласт у хришћанском свијету.
На црквеном сабору у Клермону 1095. године Папа Урбан II позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши учесницима опраштање свих гријехова, при чему ће убијање, пљачка, освајање нових посједа бити у потпуности прихватљиви, јер ће жртве свега тога бити невјерници који боље ни не заслужују.
Папин позив, као и жарко проповиједање занесењака, нпр. француског монаха Петра Пустињака, били су дочекани с великим полетом и одушевљењем, и то због више разлога. Премда је у XI вијеку у Европи почело раздобље опште демографске, државне и политичке обнове, нижи друштвени слојеви су проживљавали тешко економско стање и глад, а европске земље је захватила непозната епидемија (вјероватно куга), па је покушај бијега из такве стварности био сасвим разумљив.
Економско стање је било додатно отежано јер су Турци Селџуци и египатски Фатимиди кочили трговину малоазијског и сјеверноафричког простора с хришћанском Европом. Значајну улогу у покретању ратова имала је и замисао о заштити многобројних ходочасника на путу у Свету земљу од насиља и самовоље блискоисточних мијесних моћника. Од рата против исламског Истока сви су очекивали користи: вјерски појединци – мјесто у рају, великаши – нове велике посједе, сељаци – ослобођење од личне зависности, а сви учесници плијен од пљачке.
У разним дјеловима Француске, Њемачке и Италије на хиљаде витезова и кметова почињу да се окупљају за ратни поход, стављају на своју одјећу велики црвени крст и одлазе у рат за ослобађање Христовог гроба.
Католичка црква је у овим ратовима видјела прилику да успостави духовну доминацију над земљама Источног Римског Царства, а ритери и феудалци били су вођени економским мотивима (освајање нових посједа, ратни плијен).
Први крсташки рат повели су нормански, фландријски и холандски ритери. Освојили су Јерусалим и створили неколико грофовија и Јерусалимску краљевину.
Други крсташки рат под вођством француског и немачког краља завршио се без резултата.
Трећи крсташки рат воде енглески краљ Ричард Лављег Срца, француски краљ Филип II Август и немачки цар Фридрих Барбароса. У овом походу Ричард Лављег Срца је успио уговором да обезбиједи слободан долазак ходочасника у Јерусалим.
Четврти крсташки рат водили су француски феудалци под вођством Млетачке републике. У овом походу крсташи су заузели Цариград, створено је Латинско царство и створене још неке мање државе.
Пети крсташки рат вођен је против египатског султана који је владао Палестином. Због унутрашњих раздора, крсташка војска је морала да напусти Египат.
У Шестом крсташком рату Фридрх II Хоенштауфовац осваја Јерусалим.
Француски краљ предузео је седми и осми крсташки рат, али без већих успјеха.
Треба поменути и два дјечија крсташка рата. Дечји крсташки рат је назив за неколико фиктивних и стварних догађаја. Међутим, дио дјеце су трговци продали у Египту, а други дио је страдао од зиме и глади.
Последице крсташких ратова су опадање угледа римског папе, доминација италијанских градова у Средоземљу, упознавање Европе са културом Истока.
