- На данашњи дан, 17. децембра 1989. године у Румунији су избиле масовне демонстрације против диктаторског режима Николае Чаушескуа. Немири који су почели у Темишвару и Араду убрзо су се пренијели у Букурешт и на цијелу земљу. Војска и злогласна политичка полиција “Секуритате” су у почетку крваво гушили нереде, заведено је и ванредно стање, али је послије вишедневних демонстрација и сукоба, пошто је војска стала на страну побуњеног народа, свргнут је режим Чаушескуа. Њему је затим на брзу руку суђено и заједно са супругом Еленом стријељан је у дворишту једне војне касарне у Трговишту. Првобитно је процијењено да је у немирима погинуло више од 5.000 људи, али је накнадним провјерама бројка сведена на око 150 жртава.
Чаушеску је створио свеприсутан култ личности, себи је доделио титуле „Вође“и “Карпатског генија“. За њега је направљен и специјалан скиптар, по угледу на румунске краљеве.
Румунија је под Чаушескуом била четврти извозник оружја у Европи. Упркос све јачем тоталитаризму, Чаушескуова политичка самосталност од Совјетског Савеза и његова осуда инвазије на Чехословачку 1968. године привукли су пажњу западних сила које су га сматрале антисовјетским отпадником, па су га финансирале надајући се да ће тиме изазвати раскол у Варшавском пакту. Ти зајмови, међутим, нису били баш најповољнији – више од 13 милијарди долара кредита за финансирање програма економског развоја, потпуно је финансијски исцрпло земљу. Покушавајући да поправи стање, Чаушеску је одлучио да у потпуности елиминише спољни дуг. Расписао је референдум за промјену Устава, чиме би убудуће било забрањено било какво спољно задуживање. На референдуму је добио скоро 100-процентну подршку становништва.
Ради отплате дугова, 1980-их Чаушеску је наредио извоз највећег дела пољопривредне и индустријске производње. То је довело до несташица које су становништво довеле у ситуацију да се бори за опстанак, јер су уведена рационисања хране и редовне рестрикције гријања, гаса и струје. У периоду од 1980. године до 1989. године дошло је до константног пада животног стандарда. Карактеристичне су биле сталне несташице хране и робе широке потрошње. Дуг је у потпуности отплаћен у љето 1989, неколико мјесеци прије свргавања Чаушескуа са власти.
Током 1989. године Чаушеску је био још изолованији од осталог комунистичког свијета. Пад Берлинксог зида и смјену свог јужног колеге, бугарског лидера Тодора Живкова у новембру 1989. године Чаушеску није видио као наговјештај опасности по свој положај последњег старовременог комунистичког лидера у Источној Европи.
Чаушескуов режим срушен је након серије крвавих догађаја у Темишвару и Букурешту током децембра 1989. године.
Демонстрације су прерасле у општи протест против Чаушескуовог режима а војска, полиција и Секуритатеа отвориле су ватру на демонстранте.
Дана 22. децембра 1989. године Чаушеску је са супругом Еленом хеликоптером побјегао из Букурешта у Трговиште, гдје их је ухватила локална полиција. Предати су војсци 25. децембра а војни пријеки суд осудио их је на смрт по разним оптужбама, од нелегалног богаћења до геноцида. Стријељани су у Трговишту. Суђење и извршење казне су снимљени видео-камером. Снимак је муњевитом брзином обишао свијет, а румунска телевизија га је приказала неколико дана касније.
- 17. децембра 1891. године на ванредној скупштини Српске народне читаонице у Бару донесен је Устав читаонице, који је имао 39 чланова. Барску читаоницу основали су, три године након ослобођења, угледни грађани, међу којима су били Вуко Пејовић, Душан Бркановић, Томо Ораовац и Ђул-бег Шкањевић, укључујући се у општецрногорски народни културни препород.
Српска народна читаоница у Бару је основана 22. марта 1881. године након ослобођења Бара од турске власти 1878. године. Циљ оснивања читаонице је био ширење просвјете у томе граду, након дужег периода стагнације на пољу културе, у вријеме турске окупације. У то вријеме то је била једина културна институција у граду. Неки од оснивача били су генерални викар Јосип Коловић (који је одржао здравицу о слози и поклонио неколико књига), пјесник Мило Јововић и Васиљ Загарчанин. Први предсједник је био Томо Ораовац а потпредсједник хоџа Шабић. Поред католичких и православних Срба за редовне чланове читаонице су примани и људи муслиманске вјере. Читаоница је с мањим прекидима радила до 1916. године а потом, током краћег периода, и у Краљевини Југославији. Обновљена је средином марта 1953. године и неправедно преименована у Градска библиотека и читаоница “Иво Вучковић”, и тиме практично укинута.
О Српској народној читаоници и данас свједочи натпис на споменику Ослободицу, у чијем је потпису управо ова институција:
„СВОМ ВИТЕШКОМ ОСЛОБОДИТЕЉУ КЊАЗУ НИКОЛИ I: ЈА ИЗГЛЕДАМ КАО КАКВА СТИЈЕНА, ВЈЕКОВИМА КИШОМ ИЗЈЕДЕНА, АЛ` НЕ ЖАЛИ ГОСПОДАРУ СЛАВНИ,ТЕК МИ ДАНАС СЈАЈУ СРЕТНИ ДАНИ – СРПСКА НАРОДНА ЧИТАОНИЦА-БАР 25 МАРТА 1881 …“
