Radomir Putnik

Љетопис, 17. мај 2019. године

Име: Ljetopis 17.05.2019 (1395 poginuo Marko Kraljevic, 1917 umro Radomir Putnik); Опис: Љетопис, 17. мај Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 17. маја 1917. године умро је српски војсковођа и војвода Радомир Путник.

Radomir PutnikВојвода Радомир Путник је творац модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и рјешавање тактичких задатака. Српску војску осавременио је новим наоружањем, на кључна мјеста поставио талентоване официре и није дозволио да се политика мијеша у војне послове. Он и војвода Степа Степановић имали су своја посебна мјеста као команданти српске војске, која је ослободила Јужне Словене и омогућила стварање Југославије. Радомир Путник био је војник и војсковођа пуних четрдесет година. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. Након многих распореда и напредовања у служби, 1903. године унапријеђен је у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Године 1906. био је први пут именован за министра војног. Два пута је био начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у балканским и Првом свјетском рату. Био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одјељења Главног генералштаба. Од 1890. године обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и Први свјетски рат. Послије Кумановске битке унапријеђен је у чин првог војводе српске војске. У Битољској бици одиграо је кључну улогу и правилним распоредом снага Турцима нанио велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата командовао је продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања болести 1916. године, када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за вријеме Колубарске битке била је пресудна, јер је српска војска добила вријеме да се опорави и одмори. Препорођену српску војску повео је у офанзиву, која је нанијела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко болестан и није имао много удјела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију успио је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, до албанског приморја. Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар одакле је пребачен на Крф, гдје се лијечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење. Војници су га, тешко болесног, на рукама пренијели преко Албаније. Путник је затражио да му се одобри петомјесечно одсуство за лијечење, које му је краљ Петар I Карађорђевић одобрио. Умро је 17. маја 1917. године у Ници, гдје је ковчег са његовим посмртним остацима остављен у цркви на Руском гробљу.

Новембра 1926. године, више од девет година након смрти, на београдску жељезничку станицу стигли су посмртни остаци војводе Путника. Сахрањен је на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Ту му је, прилозима многобројних поштоваоца, подигнут велики споменик.

 

  • На данашњи дан, 17. маја 1395. године погинуо је Марко Краљевић, најстарији син и наследник краља Вукашина, најпопуларнија личност српских народних пјесама. Краљевић Марко је најпознатији српски епски јунак, помиње се у предањима свих јужнословенских народа, међутим, да ли је био и стварна историјска личност?

Marko KraljevicИстраживања су доказала да је био прави средњовековни витез и владар. Тако је Марко себе доживљавао, а тако су га доживљавали и његови савременици. Још за живота је стекао поштовање широм наших простора, и зато је убрзо након погибије  почео да прераста у легенду. У епском Марку Краљевићу налазе се различити слојеви. Са једне стране, он је – попут, на примјер, античких хероја Херакла или Ахила – јунак велике снаге али и необуздане природе, па тако оре царске друмове, пије уз рамазан вино, растјерује Турке на буљуке и тјера цара до дувара… Али он у нашем народном предању има и особине правог средњовјековног витеза: „не суди ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога и књигама староставним” и вјерује да му је боље „изгубити главу него своју огријешити душу”. Управо ово су, иначе, основни принципи средњовјековног витештва. Витезови су и настали као заштитници вјере, правде и нејаких, и његовали су идеал сиромаштва, по чему су били војнички еквивалент монасима. Суштина витешког морала заснивала се на хришћанским начелима тог времена, што су заправо општељудске вриједности које и данас симболизују витештво. Историјски Марко се руководио тим начелима.

Марко Краљевић је наш национални јунак, али су га прихватили и околни народи као дио своје културе. Пјесме о њему су се још у XIX вијеку пјевале и забиљежене су на широком простору од јужних Алпа до Црног мора. То није присвајање, већ прије признање некој култури да може успјешно да успоставља везе са другим срединама и да се у позитивном смислу наметне као носилац општих вриједности. Данас је у науци неоспорно да историјски Марко Краљевић, као и његова породица Мрњавчевића, припадају српској културној и државној традицији, али је, са друге стране, епски Марко јунак свих Јужних Словена, на начин како су они у прошлости вјековима доживљавали своју блискост и заједнички идентитет. Његов лик је израстао у највећи еп наших простора и чува сјећање на једно херојско доба, када је овдашње друштво остварило врхунске домете и највећа културна и цивилизацијска достигнућа Јужних Словена. Марко Краљевић заправо симболизује јединство овдашњих народа на средњовјековни начин, када смо могли самосталније да се повезујемо.

Пред битку на Ровинама у којој је погинуо, Марко је рекао: „Ја молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату!” Ова порука нам открива човјека који се и у критичним тренуцима трудио да поштује принципе витештва и остане одан свом народу. Наши преци, осим манастира и других споменика који данас представљају највеће домете свјетске културне баштине, и у другим сферама живота изградили уређено и цивилизовано друштво. Епски лик Марка Краљевића управо то покушава да нам поручи, да нас охрабри и улије нам самопоуздање да и данас будемо успјешни и задовољни као што су то они некада били.