Himna

Љетопис, 17. октобар 2019. године

Име: Ljetopis 17.10.2019 (1870 prvi put otpjevana crnogorska himna, 17. oktobar Sv. Stefan Stiljanovic); Опис: Љетопис, 17. октобар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 17. октобра 1870. године у цетињској читаоници је први пут отпјевана црногорска државна химна.

HimnaСрпски пјесник Јован Сундечић, а тада секретар кнеза Николе, испјевао је пјесму „Убавој нам Црној Гори“. Химну је отпјевало Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора а композитор и хоровођа је био Антон Шулц. Пјесму је књаз Никола прогласио државном химном. У Црној Гори је од 1867. године користила као народна химна пјесма „Онамо намо“ књаза Николе. У хладу дворског бријеста разговарао је млади књаз Никола, уочи Видовдана 1867. године, на Цетињу, са својим војводама. Млади књаз Никола, двије године иза смрти војводе Мирка, који се питао за све важне работе у Црној Гори, разговарао је и озбиљно и шаљиво са четворицом племенских главара у пријатној хладовини дворског бријеста. Војводе су сјеђеле на буковим трупцима, а млади књаз је шетао испред њих, обучен у барокно свитно одијело, са левором за пасом и припасаним мачем. „Какве сте ми то војводе, кад ти, Марко, ено Турци у Подгорицу, теби, Миљане, ено ти иг онамо у Беране, теби, Јоле, ено иг у Спуж, а теби, Шоле, ено иг онамо у Колашин!?“, пријекорно, мало шалом, више збиљом, пита их млади књаз Никола, ударајући се књажевским скиптром по леђима и шетајући испред зачуђених војвода. „А какав си нам ти, свијетли српски књаже, кад ти ено Турци онамо у Пећ, онамо у Ђаковицу, онамо у Призрен, онамо у Скопље, онамо у Прилеп!?“, одговори му кучки војвода Марко Миљанов Поповић. Млади књаз Никола ништа не рече на Марково жестоко питање, само се лупи скиптром по леђима и отиде у двор. Војводе се само згледаше, а Миљан Вуков рече Марку: „Што га наљути, Марко, жестоким питањем? „Вратио сам му како је ваљало. Док будем умио да зборим, ником нећу остати дужан дужни одговор!“, рече Марко Миљанов. Није прошао ни пуни сат времена, а млади Господар се расположен врати код својих витезова. Мило им је било што се брзо вратио и што га љутња није дуго држала. Господар је прошетао испред њих и насмијешен их упитао: „Јесте ли вољни да чујете пјесму, коју сам написао, а на коју ме нажестио мој јунак Марко Миљанов?“ На то су у један глас рекли сви четворица: „Радо ћемо је чути, свијетли Господару!“ Извадио је иза појаса карту са пјесмом млади Књаз и почео да чита:

 

„Онамо, ‘намо, за брда она,

 Говоре да је разорен двор

 Мојега цара;онамо, веле,

 Био је негда јуначки збор

 

 Онамо, ‘намо! да виђу Призрен!

 Та то је моје — дома ћу доћ’!

 Старина мила тамо ме зове,

 Ту морам једном оружан поћ’.

 

 Онамо, ‘намо, за брда она,

 Милошев, кажу, пребива гроб!…

 Онамо!… Покој добићу души

 Кад Србин више не буде роб.“

 

  • На данашњи дан, 17. октобра  наша Црква слави  Св. Стефана Штиљановића.

Stevan StiljanovicСтефан Штиљановић је рођен у Паштровићима у другој половини XV вијека. Био је последњи кнез племена Паштровића. Изабран је на то мјесто у Манастиру Режевићи. Због сукоба са Млечанима, сво имање је оставио својем народу и отишао у далеки Срем. Столовао је у утврђеном граду Моровићу борећи се са Турцима који су надирали панонском питомином, чувајући јужне границе угарског краљевства. Под налетима турске војске, напушта Моровић, и одводи своје поданике и остали народ у Барању, у град Шиклош. Оданде је бранио земљу и градове од Турака.

Послије чувене Мохачке битке  у Угарској бијесни грађански рат и велика глад. Стефан Штиљановић, видјевши у каквој су невољи његови поданици, понуди своје одаје бескућницима, одјену босе и голе, нахрани гладне. На крају отвори амбаре и подијели жито народу на зајам. Наредне године би слаба жетва, дужници наставише да се задужују и нико не имаде ни да се прехрани довољно, а камоли дуг да врати. Кад ово виђе, Стефан сазва на Митровдан своје поданике на брдо Ђунтир,  не би ли им некако помогао. “Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега, кога види, како може љубити Бога, кога не види? Ја вас, браћо и сестре, данас видим гладне и босе и нек вам је просто дуговање!” Стефан узе признанице, па их баци у ватру, опростивши дугове.

Стефан је умро 1543 године. Сахрањен је на брду Ђунтир изнад Шиклоша. Неколико година касније, када Турци увелико владаше Шиклошем, окупи се неколико виђенијих Срба који одлучише да потајно ископају Стефанов ковчег и повезу га у неки од фрушкогорских манастира. Извадише Стефаново тијело из земље и положише у нови кивот. На одру су лежале нераспаднуте мошти Стефана Штиљановића, са прекрштеним рукама на грудима.  Кад то виђе, свјетина паде на кољена и многи горко заплакаше што им свеца носе са Ђунтира. Свештеници и калуђери се стадоше молити, а народ цјеливати мошти. Тако прођоше кроз шест богатих и лијепих манастира и дођоше до седмог, убогог и малог Шишатовца.“Узмичући пред душманима од Паштровића, преко Херцеговине, Босне, Хрватске: Славоније, до Срема и Барање, настави сеобе Стефан Штиљановић и послије представљења Господу.

Хронике свједоче да су шишатовачки калуђери носили у Великој Сеоби, на измаку вијека, мошти светог Стефана до Едуна и Ловре, надомак Будима, скривали их под наслагама кожа и вунених простирки, чували у сеоској цркви Успења Пресвете Богородице у Жанкурторану, закопавали под окриљем тмине у жиле стољетних липових дебала, урезујући крст на избразданој кори, носили даље на сјевер, остављали у увалама и шпиљама, па их опет враћали, на рукама, пјевајући и хвалећи Господа, кад мину пошаст Турска.” У току Другог свјетског рата “Нарочито повјереништво НДХ”, однијело је из Шишатовца у Загреб богато украшени, позлаћени кивот, скинуло сребрну круну и прстен са лијеве светитељеве руке, задеравши кожу домалог прста и оставивши мошти светог Стефана Штиљановића, умотане у покриваче, да леже пред престоном иконом Христа Пантократора. Послије тога мошти светог Стефана Штиљановића су пренесене  из Шишатовца у београдску Саборну цркву.