- На данашњи дан, 19. августа 1893. године краљ Александар Обреновић посјетио је Златибор а овај датум обиљежава се као почетак организованог туризма на овој планини.
Златибор је планина и парк природе у Србији која се простире на површини од око 1.000 км², дугачка је 55 км, а широка и до 20 км. Познато је љетовалиште и зимовалиште, као и климатско љечилиште. Златибор се налази на сјевером дијелу области Стари Влах, граничне области између Рашке, Херцеговине и Полимља. Обухвата предјеле три општине Републике Србије: Чајетину и један дио општине Ужице (Креманска област) и један мањи дио општине Нове Вароши. Административни центар Златибора је варошица Чајетина. Златибор се налази на пола пута од Београда до Подгорице. Преко њега прелазе многи значајни магистрални путеви и пруге, међу којима је и пруга Београд-Бар. Најближи већи град је Ужице. Постоји више претпоставки којима се објашњава поријекло имена Златибор. У средњем вијеку, овај крај се налазио у оквиру жупе Рујно, административне области Рашке, па је и цијели Златибор носио такво име. Оно потиче од кржљаве биљке руја која се користила за бојење (штављење) коже и извозила се у Дубровник. Од XVIII вијека, све више се користи назив Златибор, а и 1855. године је, приликом нове административне подјеле Србије, Рујански срез подијељен на Ариљски и Златиборски, па име Златибор доспијева и у званична документа. Први писани трагови о називу Златибор постоје у извештајима које су у току Првог српског устанка одавде слали устаници. Постоје више предања о постанку имена Златибора. Извјесно је да је то име настало од ријечи злато, односно златни и бор, али не зна се на који начин. Предање, вјероватно најтачније, каже да је то име постало од једне веома ријетке врсте бијелог бора, тзв. златног бора, чије је научно име Пинус Силвестрис Вариегата Златиборица. Златног бора још само има у селу Негбини и стављен је под заштиту државе. На Златибору постоји доста средњовјековних стећака, готово у сваком златиборском селу, иако су многи коришћени као грађевински материјал. Ови споменици су у народу познати као грчка, римска или латинска гробља. Предање, које је утемељено у народу, каже да су први становници Цетиња били досељеници са Златибора.
- На данашњи дан, 19. августа 232. године рођен је Марко Аурелије Проб, римски император који је засадио први чокот лозе у сремском виногорју.
Подно фрушкогорског Олимпа, познатијег као Стражилово, налази се сремскокарловачко микро виногорје, у оквиру Фрушкогорског виногорја, Познато је да је „отац“ фрушкогорског вина био римски цар Аурелије Пробус, или Проб, како је још назван. Он је према једној верзији чак и главом платио љубав према вину, јер је у паузама ратовања тјерао војнике да обрађују винограде. Било како било,винова лоза се крај Сремских Карловаца узгајала од памтивијека. Мјесто се први пут спомиње 1308. године, као тврђава, под именом Каром, а први српски назив Карловци први пут је нађен 1532. године. У XV вијеку Галеоти, библиотекар Угарског краља Матије Корвина, записује да је овдашње вино „тако угодно да би се боље, или чак исто, тешко у цијелој земљи могло наћи“. Касније, и разни путописци, трговци и остали намјерници су често свраћали у варош и као по правилу биљежили да се ту пило квалитетно вино. Извјесни Мелхиор Белзот је 1584. године забиљежио је да је „био гдје рађа добро вино лијепе и чисте боје, те да од Беча није бољега пио“, а Антун Вранчић, дипломата и путописац, записује да је карловачко вино – најбоље сремско вино. У XVIII вијеку креће прави процват мјеста, а паралелно с тим и виноградарства. У Сремским Карловцима тада се годишње производило 60.000 акова вина, а боља година је доносила и до 80.000 акова. А берба је била прави празник, праћена пјесмом, игром и весељем. Филоксера је харала виноградима пуних 10 година (1885. – 1895. године), трговина вином је потпуно престала, а карловачки трговци осиромашили. Али, виноградари се убрзо из пепела дижу, а тада су извозили вина у свијет, па карловачки нектар долази на винске карте прекоокеанских бродова од Европе до Америке. Али, није се карловачко вино пило само на бродовима, већ и на царским дворовима, онима у Бечу, Москви…Највећу славу пронио је Бермет, традиционално ароматизовано вино, племенито и елегантно, за префињене укусе, често резервисан за оне најбогатије. Основа производње овог вина су травне смјесе у којима се обавезно налази пелен. Није било какве важне одлуке по српски народ под Аустријом, а да у њој није учествовало бар аковче бермета… Оно се и данас, послије извјесне паузе, справља по старим породичним рецептима који се чувају као највећа тајна. А посебан, велики шмек овом виногорју пружају стари подруми, лагуми. Грађени су тако да је у њима увек иста температура, без обзора на спољну, и то око 12 степени. Органске материје не трпе температурне осцилације, а вино најбоље зри баш у таквим условима. Винограде обасјавају „два сунца“: једно са небеса, а друго од дунавског одсјаја. Уопште, сматра се да је ова велика ријека добрим дијелом заслужна и за љепоту и опстанак виногорја, јер чињеница да виногради карловачки никада нијесу измрзавали приписује се појави да Дунав, као велика водена површина, у студеним раздобљима испушта дио топлоте накупљене у топлијим данима.
