Zaliv Svinja

Љетопис, 17. април 2019

  • На данашњи дан, 17. априла 1961. године уз подршку САД, кубански десничари у егзилу искрцали су се у “Заливу свиња” у намјери да оборе режим Фидела Кастра. У тродневним борбама убијено је око 100, а заробљено више од 1.000 нападача.

Zaliv SvinjaПредсједник Двајт Ајзенхауер оставио је Кенедију у наслеђе Фидела Кастра, вођу кубанске револуције, којег ће и сам Кенеди оставити својим наследницима, укупно осморици њих.

Кенеди је због тога, а и много чега другог, био толико љут на Ајзенхауера. Ајзенхауер је, заправо, био “заратио” са Кастром већ у оној години када је Кенеди изабран. Кастро је одбио да се повинује дотадашњој туторској улози Вашингтона и почео да национализује америчке фабрике и фирме, а најгоре од свега, почео је све отвореније да се окреће Совјетском Савезу. Отуда је добијао нафту и машине, а заузврат, што је у политици тако нормално,удовољио је очекивањима Москве и прогласио Кубу за “социјалистичку земљу”. Чак је почео да помиње марксизам-лењинизам као своје идеолошко опредјељење. Америка то није могла да прихвати. Она је још од времена “Монроове доктрине” из двадесетих година деветнаестог вијека, сматрала цијелу Америку, и Сјеверну и Јужну, за свој забран.

Кад је ушао у Бијелу кућу, Кенеди једва да је знао за тајни план о инвазији Кубе. ЦИА и друге обавјештајне службе, а нарочито моћни директор ФБИ Едгар Хувер, нијесу били одушевљени што је тај млади католик, без много искуства, ушао у Бијелу кућу, па су неке повjерљиве папире држали по страни. Наравно, нико није сумњао у Кенедијево антикастровско расположење. И он је, као и његов претходник, желио да се отараси Фидела Кастра. Кад је сазнао за план о инвазији, припреме су биле подоста одмакле. Кенеди је схватио да ту акцију, чак и да је у њен успјех и сумњао, није лако зауставити. Америчка јавност се нарогушила на кубанског црвеног вођу, који је дрско изазивао великог сусједа са сјевера. Таква расположења су диктирале снаге које су имале снажног утицаја на америчку политику према Куби – конзервативна америчка елита, милионска колонија кубанске антикастровске емиграције, моћне мафијашке групе са Флориде, из Њујорка, Чикага и Лас Вегаса, за које је кубанско острво до доласка Кастра било рајско уточиште и база за дјеловање. Кенеди, заправо, није имао избора. Одобрио је инвазију, али је прије тога наредио војним заповједницима и Пентагону да, са легалне тачке гледишта, америчка администрација не смије бити умијешана. Цијела операција је препуштена Кубанцима, настањеним у САД и организованим у антикастровским завјереничким групама. Наравно, акција је припремана у организацији ЦИА и других америчких обавјештајних служби, уз свесрдну материјалну, стручну и техничку помоћ САД. Кенедију је план изнијет на сто. Довољно је да на Кубу бродовима и авионима крене око двије хиљаде завјереника, који ће се ноћу искрцати на западне обале острва и уз подршку из ваздуха кренути на Хавану. Шпијуни, који су већ били убачени на острво, у том тренутку ће подићи на ноге незадовољни кубански народ и Кастро ће, под налетом споља и изнутра, да падне.

Инвазија је почела 17. априла 1961. године из Никарагве, преко пута Кубе. Кад су завјереници, а могло би се рећи плаћеници, стигли на обале у Заливу свиња, дочекала их је ватра кубанских војника, милиционера и грађана. Кастро је из Хаване одјурио на обалу, сио у тенк и повео војнике у борбу. Че Гевара је послат на исток острва да држи тај фронт, ако до њега дође, а Раул Кастро на сјевер острва. У року од 72 сата инвазија је скресана. Један дио завјереника је побијен, њих 1.189 је заробљено, а само један мањи дио је успио да умакне преко мора. Амерички генерали, као и шефови ЦИА и војне обавештајне службе нијесу очајавали, него су од Кенедија тражили да дигне у ваздух америчку борбену авијацију и оконча са Кастром. Било је то лако рећи, али тешко урадити. Све очи свијета су биле упрте ка Куби. И скоро све свјетске симпатије су биле на страни Кастра и његовог острва. Кенеди је стегао зубе, знао је да је то страховит удар његовом предсједничком престижу, али није ушао у авантуру. Превладао је здрав разум и државнички осјећај да се не смије играти са судбином држава и свијета.

 

  • На данашњи дан, 17. априла 1894. године рођен је руски државник и политичар Никита Хрушчов, први секретар ЦК КПСС од 1953. до 1964. године и предсједник совјетске владе од 1958. до 1964. године.

HruscovНикита Сергејевич је био вођа Совјетског Савеза након Стаљинове смрти . Никита Хрушчов је очигледно био интелигентан али био је у прилици да изучи само двије године школе, и вјероватно је постао потпуно писмен у својим касним двадесетим или раним тридесетим. Радио је као столар у разним фабрикама и рудницима. Током Првог свјетског рата, Хрушчов се умијешао у активности трговачког синдиката, а након бољшевичке револуције 1917. године борио се у Црвеној армији. Постао је члан партије и радио је на разним управним и партијским положајима у Донбасу и Кијеву. Током Другог свјетског рата, Хрушчов је служио као високи политички официр.

Након Стаљинове смрти, марта 1953. године дошло је до борбе око власти између различитих фракција у партији. Хрушчов је побиједио, поставши партијски вођа а његов главни ривал, шеф НКВД-а Лаврентиј Берија, је ликвидиран.

Током посјете Ричарда Никсона Совјетском Савезу 1959. године, Хрушчов је учествовао у ономе шта је касније постало познато као Кухињска дебата. Хрушчовљев нови став према западу као ривалу умјесто као злом ентитету је отуђио СССР од комунистичке Кине.

Хрушчова су политички непријатељи у Совјетском Савезу сматрали простаком и нецивилизованим сељаком, са репутацијом човјека који прекида говорнике како би их вријеђао. Политбиро га је једном оптужио за „планирање зечјом интелигенцијом“ – што се односило на његову погрешну политику. Мада је био интелигентан (што су и његови политички непријатељи признали након што их је побиједио) и дефинитивно лукав, недостајало му је знање и разумијевање спољњег свијета изван личног искуства и често би показивао како су људи могли да га изманипулишу научним терминима и користећи се његовом таштином и предрасудама.

Учестало је ометао конференцију Уједињених нација септембра и октобра 1960. године ударајући песницама по столу, и вичући на руском током говора.

У Уједињеним нацијама Лоренцо Сумулонг, делегат Филипина, је упитао Хрушчова како може да протестује против западног капиталистичког империјализма док Совјетски Савез истовремено убрзано асимилује источну Европу. Хрушчов се разбијеснио и рекао Сумулонгу да је „глупак, марионета и лакеј империјализма“, након чега је настао мит о томе како је лупао ципелом по столу.

Хрушчовељеви партијски ривали су га разријешили на састанку Централног комитета 1964. године. Разријешење је било умногоме због његовог особењаштва и чудних манира, које је партија сматрала огромном бруком на међународној сцени. Комунистичка партија је наставила да оптужује Хрушчова за чињење политичких грешака, као што је провоцирање Кубанске ракетне кризе и дезорганизовање совјетске економије, посебно у пољопривредном сектору. Након уклањања са власти, Никита Хрушчов је провео седам година у кућном притвору. Умро је у свом дому у Москви 1971. године.

Кључни политички потези Никите Хрушчова су:

У свом Тајном говору, је оптужио Стаљина због његовог култа личности и његов режим за „кршење лењинистичких норми легалитета“, означивши почетак својих реформи.

Распустио је Коминформ, и помирио се са Брозом, што је окончало период Информбироа у историји Југославије.

Успоставио је Варшавски пакт.

Наредио је гушење Мађарске револуције 1956. године.

Издвојио Крим из Русије и додијелио га Украјини, 1954. године.

Подржао је Египат 1956. године , током Суецке кризе.

Промовисао је доктрину „мирне коегзистенције“ у спољној политици, праћену слоганом „стићи и престићи запад“ у унутрашњој политици и економији.

Кинеско-совјетски раскол започет Хрушчовљевим разговорима са САД, и одбијањем да подржи кинески нуклеарни програм.

Започео је свемирски програм Совјетског Савеза, у коме је лансиран Спутњик I, и Јуриј Гагарин отишао у свемир, што је довело СССР у предност у свемирској трци. Учествовао у преговорима о заједничком програму за слање човека на Мјесец са америчким председником Џоном Кенедијем. Ови преговори су завршени са атентатом на Кенедија, 1963. године.

Сусрет са Ричардом Никсоном у Ајови.

Иницирао је постављање нуклеарних ракета на Куби, што је довело до Кубанске ракетне кризе.

Ојачао је Гвоздену завјесу одобривши затварање границе око Западног Берлина. Ово је довело до изградње Берлинског зида, 1961. године.

Борба са стамбеном кризом брзом изградњом милиона станова изградњом једноставних зграда без лифтова, „хрушчовки“.

Увођење минималне зараде и девалвација рубље.