- На данашњи дан, 17. априла 1999. године током НАТО агресије на СР Југославију, приликом боравка у купатилу свог стана, Милица Ракић погођена је фрагментом у главу и на лицу мјеста је преминула. Она је била једно од великог броја дјеце, који су страдали током агресије.
Током бомбардовања оштећено 19 болница и 20 домова здравља. Породилиште Клиничко-болничког центра Драгиша Мишовић у Београду оштећено је 28. априла, а КБЦ је погођен 20. маја, када је демолирана зграда Центра за дечје плућне болести и туберкулозу и Гинеколошко-акушерска клиника. Међу оштећеним болницама биле су и врањска, ваљевска, новопазарска, специјална болница за туберкулозне болеснике у Сурдулици.
Бомбе нијесу бирале ни по националности ни по вјери. Бол родитеља за изгубљеном дјецом је – бол који нема мјеру.
НАТО авијација је без икакве објаве и објашњења са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру насеља. Страдали су цивили који ни на који начин ниjeсу учествовали у ратним дејствима, међу њима двије дјевојчице и један дјечак. Дјеца која су погинула су били ученици Основне школе „Петар Дедовић“ – Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар.
У Ташмајданском парку у Београду, подигнут је споменик дјеци страдалој током агресије уз статуу мале Милице и натпис: “Били смо само дјеца“. Споменик, „Незаборавник“, спојио је све невине, дjечје жртве. Најболније жртве. А било их је 79, колико је уписано на споменику. Толико, за 78 крвавих дана бомбардовања Споменик је, свих протеклих година, постао зборно мјесто туге. Неки родитељи, који су у пролеће деведесет девете изгубили дјецу, и данас долазе да нађу утјеху испред овог споменика у коме су, у лику Милице Ракић, имена свих наших Милица. А, стихови уписани, на српском и енглеском, као порука и опомена, реквијем су свим нашим Милицама.
- На данашњи дан, 17. априла 1961. године уз подршку САД, кубански десничари у егзилу искрцали су се у „Заливу свиња“ у намјери да оборе режим Фидела Кастра. У тродневним борбама убијено је око 100, а заробљено више од 1.000 нападача.
Предсједник Двајт Ајзенхауер оставио је Кенедију у наслеђе Фидела Кастра, вођу кубанске револуције, којег ће и сам Кенеди оставити својим наследницима, укупно осморици њих.
Кенеди је због тога, а и много чега другог, био толико љут на Ајзенхауера. Ајзенхауер је, заправо, био „заратио“ са Кастром већ у оној години када је Кенеди изабран. Кастро је одбио да се повинује дотадашњој туторској улози Вашингтона и почео да национализује америчке фабрике и фирме, а најгоре од свега, почео је све отвореније да се окреће Совјетском Савезу. Отуда је добијао нафту и машине, а заузврат, што је у политици тако нормално,удовољио је очекивањима Москве и прогласио Кубу за „социјалистичку земљу“. Чак је почео да помиње марксизам-лењинизам као своје идеолошко опредјељење. Америка то није могла да прихвати. Она је још од времена „Монроове доктрине“ из двадесетих година деветнаестог вијека, сматрала цијелу Америку, и Сјеверну и Јужну, за свој забран.
Кад је ушао у Бијелу кућу, Кенеди једва да је знао за тајни план о инвазији Кубе. ЦИА и друге обавјештајне службе, а нарочито моћни директор ФБИ Едгар Хувер, нијесу били одушевљени што је тај млади католик, без много искуства, ушао у Бијелу кућу, па су неке повjерљиве папире држали по страни. Наравно, нико није сумњао у Кенедијево антикастровско расположење. И он је, као и његов претходник, желио да се отараси Фидела Кастра. Кад је сазнао за план о инвазији, припреме су биле подоста одмакле. Кенеди је схватио да ту акцију, чак и да је у њен успјех и сумњао, није лако зауставити. Америчка јавност се нарогушила на кубанског црвеног вођу, који је дрско изазивао великог сусједа са сјевера. Таква расположења су диктирале снаге које су имале снажног утицаја на америчку политику према Куби – конзервативна америчка елита, милионска колонија кубанске антикастровске емиграције, моћне мафијашке групе са Флориде, из Њујорка, Чикага и Лас Вегаса, за које је кубанско острво до доласка Кастра било рајско уточиште и база за дјеловање. Кенеди, заправо, није имао избора. Одобрио је инвазију, али је прије тога наредио војним заповједницима и Пентагону да, са легалне тачке гледишта, америчка администрација не смије бити умијешана. Цијела операција је препуштена Кубанцима, настањеним у САД и организованим у антикастровским завјереничким групама. Наравно, акција је припремана у организацији ЦИА и других америчких обавјештајних служби, уз свесрдну материјалну, стручну и техничку помоћ САД. Кенедију је план изнијет на сто. Довољно је да на Кубу бродовима и авионима крене око двије хиљаде завјереника, који ће се ноћу искрцати на западне обале острва и уз подршку из ваздуха кренути на Хавану. Шпијуни, који су већ били убачени на острво, у том тренутку ће подићи на ноге незадовољни кубански народ и Кастро ће, под налетом споља и изнутра, да падне.
Инвазија је почела 17. априла 1961. године из Никарагве, преко пута Кубе. Кад су завјереници, а могло би се рећи плаћеници, стигли на обале у Заливу свиња, дочекала их је ватра кубанских војника, милиционера и грађана. Кастро је из Хаване одјурио на обалу, сио у тенк и повео војнике у борбу. Че Гевара је послат на исток острва да држи тај фронт, ако до њега дође, а Раул Кастро на сјевер острва. У року од 72 сата инвазија је скресана. Један дио завјереника је побијен, њих 1.189 је заробљено, а само један мањи дио је успио да умакне преко мора. Амерички генерали, као и шефови ЦИА и војне обавештајне службе нијесу очајавали, него су од Кенедија тражили да дигне у ваздух америчку борбену авијацију и оконча са Кастром. Било је то лако рећи, али тешко урадити. Све очи свијета су биле упрте ка Куби. И скоро све свјетске симпатије су биле на страни Кастра и његовог острва. Кенеди је стегао зубе, знао је да је то страховит удар његовом предсједничком престижу, али није ушао у авантуру. Превладао је здрав разум и државнички осјећај да се не смије играти са судбином држава и свијета.
