- На данашњи дан, 19. јануара 1902. године у Петрограду је рођен византолог Георгије Острогорски. Дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету и оснивач Византолошког иститута САНУ, једно је од највећих имена византологије у XX вијеку. У многобројним дјелима проучавао је све видове живота Византије, а његова „Историја Византије” преведена је на више свјетских језика.
Велики број руских емиграната је управо у Београду и Југославији стекао међународну научну репутацију. Били су оснивачи, професори, па чак и декани многих факултета.
Мала Србија и нешто већа Југославија, у једном тренутку су постале стјециште потомака великих људи из највеће земље у свијету. Тако су у Србију избјегли и потомци славног Лава Николајевича Толстоја. Унуци Илија и Владимир емигрирали су у Србију послије Октобарске револуције, и ту живјели све до 1945. године. Осим Толстојевих потомака, са „бијелима“ су у Србију дошли и потомци Пушкина и Љермонтова, затим рођени брат писца Михаила Булгакова, унук познатог сликара Ајвазовског…
У Сомбору живи потомак славног генерала Сењавина, који је предводио руску флоту у борбама против Наполеона у Јадранском и Јонском мору. Руских потомака има и у Београду.
Велики број избјеглих Руса је управо у Београду и Југославији овјенчан славом. Георгије Александрович Острогорски, можда прије свих. Један од највећих византолога XX вијека рођен је у Петрограду. У родном граду је завршио класичну гимназију, а због револуционарних превирања студије је наставио у Хајделбергу, гдје је 1925. године докторирао са темом „Византијска пореска општина у X вијеку“. Услиједили су боравак и усавршавање у Паризу.
Предавања из историје Источног римског царства држао је у Бреслау, данашњем Вроцлаву, а на позив Београдског универзитета 1933. године долази у Југославију и постаје предавач на Фиолозофском факултету. Ту се задржао све до пензионисања, 1973. године, а једно вријеме био је и декан.
Заслугом Острогорског, у Београду је 1948. године основан Византолошки институт САНУ, којим је он руководио све до смрти, 1976. године. Руски стручњак је пресудно допринио да Београд постане један од значајнијих центара за проучавање Византије у свијету. Покренуо је часопис, глобално препознатљив, и омогућио широком кругу наших стручњака критички увид у изворе византијског поријекла. Значајан је његов менторски рад са младим истраживачима. Острогорски је био творац тзв. Београдске византолошке школе, из које су потекли многобројни еминентни експерти.
Ауторитет који је у византологији уживао Георгије Острогорски почива на изузетно обимном и тематски разноликом научном опусу. Могло би се рећи да не постоји период у миленијумском трајању царства а да му није посветио пажњу. Најпознатије дјело, „Историју Византије“, објавио је оригинално на њемачком, 1940. године. Према многим мишљењима, то дјело је и данас најбоља синтеза настанка, развоја и пропасти Византије (Ромејског царства).
Острогорски се сматра научником који је упознао Запад са високим достигнућима руске византологије. За дописног члана САНУ изабран је 1946. године, а за редовног 1948. године.
- На данашњи дан, 19. јануара 2007. године у Истанбулу убијен новинар јерменског поријекла Хрант Динк, истакнути члан јерменске заједнице у Турској и честа мета националистичких напада због својих изјава о геноциду над Јерменима у Првом свјетском рату.
Као главни уредник турско-јерменског часописа Агос био је један од угледнијих особа јерменске мањине у Турској. Био је борац за права јерменске мањине у Турској и према томе критичан према турским властима, које и даље воде агресивну политику против Јермена и не признају турски геноцид над Јерменима. Због својих ставова је често био на мети турских националиста. Био је један од писаца који је и судски гоњен на основу турског веома строгог закона против „увреде Турака“ јер је писао о геноциду над Јерменима 1915. године. Динк је прије убиства добио неколико смртних пријетњи од националиста који су га сматрали издајицом. Био је јавна личност у Турској и један од најутицајнијих јерменских говорника.
Геноцид над Јерменима у јерменској историографији познат и као Велики злочин представља систематско и континуирано етничко чишћење, протјеривање и масовна убиства извршена над припадницима јерменског народа на подручју Османског царства током Првог свјетског рата, извршена по налогу тадашњих Отоманских власти. Иако су отоманске власти спроводиле континуирану политику прогона и депортација јерменског становништва, нарочито на подручју Мале Азије, од 1894. године па све до 1923. године, највећи обим протјеривања и убистава десио се током 1915. године. Према разним процјенама, у овом злочину је убијено између 800.000 и 1.500.000 припадника јерменског народа са подручја Отоманске империје, а паралелно са прогонима Јермена отоманске власти вршиле су и прогоне над другим хришћанским народима, попут Асираца и понтских Грка. Потомци протјераних Јермена из Отоманског царства данас представљају основу савремене јерменске дијаспоре разасуте широм свијета.
Брутални прогони Јермена и других хришћанских народа на подручју Османског царства започели су крајем XIX вијека у вријеме владавине султана Абдул Хамида II, а кулминирали су након Младотурске револуције 1908. године и доласка Младотурака на власт у земљи.
Маја 1915. године Уједињено Краљевство, Француска и Русија усвојиле су текст заједничке декларације којим су по први пут у правној пракси директно оптужили једну државу за злочин против човјечности почињен према припадницима јерменске заједнице у тадашњој Турској. Међународна асосијација за проучавање злочина геноцида означила је у јуну 1997. године масовна убиства и прогоне јерменског становништа у Турској током Првог свјетског рата као геноцид.
Амерички адвокат Рафаел Лемкин који је 1943. године конструисао термин геноцид као најтежи облик масовних злочина у својим тезама наводио је злочине над Јерменима у Турској као примјере организованих убистава и протјеривања са циљем да се једна заједница потпуно уклони са одређеног подручја. На тај начин је геноцид над Јерменима означен као први „модерни злочин геноцида” у XX вијеку, и после Холокауста у Другом свјетском рату, други је по броју студијских радова злочин геноцида у историји.
Турска Република као правни наследник Османске империје негира злочин геноцида и означава масовне злочине против Јермена у том периоду као Јерменски масакр настао услед превирања током рата у тој земљи.
Јерменски етнос формиран је током VI вијека прије нове ере на подручју око језера Ван и планине Арарат, на истоку данашње Турске и Јерменије у географској области познатој као Јерменска висораван. Прва јединствена јерменска држава формирана је током другог вијека прије нове ере, у вријеме владавине цара Артаксија I који је ујединио бројна јерменска племена у јединствену државу познату као Јерменско краљевство или Велика Јерменија.
Подручје средњовјековне јерменске државе готово у цјелости је пало под отоманску власт током XV и XVI вијека. Највећи дио јерменске хришћанске популације османског царства насељавао је источне дјелове царства, подручје источне Анадолије, односно територију која је била позната и као Западна Јерменија.
Јермени као и сви остали хришћански народи сматрани су грађанима другог реда и од стране муслиманских народа погрдно су називани ђавурима или невјерницима. Према Отоманским статистичким подацима из 1878. године, на подручју царства је живјело око 3 милиона припадника јерменске мањине. Хришћани и Јевреји нијесу могли да свједоче на суђењима против муслимана, уколико је постојала вјероватноћа да припадник муслиманске заједнице буде осуђен за неко кривично дјело, нијесу смјели да носе оружје и путују јашући на камилама и коњима. Хришћанске куће нису смјеле бити више од сусједних муслиманских, а вјерски живот је био значајно ограничен, звоњава црквених звона је била строго забрањена, а градња нових хришћанских богомоља у градовима потпуно онемогућена.
Младотурска револуција из 1908. године донијела је значајне промјене у друштвеном систему Османске империје. Ранија политичка стајалишта заснована на идејама политичког исламизма, панисламизма и османизма замјењују идеје пантурцизма, идеологије базиране на једнакости свих туркофоних народа невезано за подручје на којем живе.
Нова турска власт је у свеопштем рату који је захватио европски континент средином 1914. године видјела идеалну прилику за остваривање својих циљева у стварању великотурске државе која би укључивала у своје границе сва подручја на којима живе припадници туркофоних народа. С тим у вези турска влада августа 1914. године потписује тајни споразум са Њемачком, а званично ступа у рат на страни централних сила октобра исте године. Примарни циљ је било ширење државне територије на истоку и стварање коридора којим би се преко Кавказа повезали са туркофоним подручјима на тлу Руске Империје. Јермени чији се животни простор налазио управо између Турске са једне и Русије са друге стране први су се нашли на удару.
Министар унутрашњих послова Талат-Паша америчком амбасадору Хенрију Моргенту:
„… ријешили смо се више од три четвртине свих Јермена и њих готово више и да нема у Вану, Битлису и Ерзуруму. Данас је мржња између Јермена и Турака тако изражена да је наша обавеза да то ријешимо. Јер уколико то не урадимо може доћи до одмазде и освете.”
Отомански чиновник Саид Ахмед описује процедуре присилног пресељења Јермена из Трабзона:
„… Трабзонским муслиманима је било запријећено чак и смрћу уколико би покушали да заштите Јермене. Неки од званичника су одвајали дјецу која су наводно требало преко америчког конзулата у Трабзону да буду евакуисана из земље. Одрасли јерменски мушкарци су одвајани од породица уз образложење да треба да учествују у радним акцијама, док су жене и дјеца депортоване у правцу Мосула где им је наводно обезбијеђена адекватна заштита. Потом су мушкарце изводили ван града гдје су извођена масовна стријељања у унапријед ископаним јамама. Напади разбојника („башибозука”) на колоне жена и дјеце били су добро организовани и били су праћени пљачкањем, силовањима и убиствима. Војници који су пратили колоне избјеглица имали су стриктне наредбе да се не мијешају у нападе „башибозука”. Деца која су одабрана да преко америчког конзулата буду наводно спашена и евакуисана из земље послата су у колонама у Сивас гдје су на бродовима побијена хладним оружјем, а затим су њихова тијела стрпана у вреће које су бацане у море. Неколико дана касније тијела неких од њих су пронађена уз обале Трабзона. У јулу 1915. године наређено ми је да пратим последњу колону Јермена из Трабзона у ком се налазило 120 мушкараца, 400 жена и 700 дјеце. На почетку су из колоне одвојени сви мушкарци који су нешто касније побијени. Дуж пута налазиле су се на хиљаде беживотних тела побијених Јермена. Неколико група „башибозука” је током пута покушавало да из колоне издвоји жене и дјецу али им нисам допустио да то учине. Уз пут смо оставили око двјестотињак дјеце у муслиманским породицама које су изразиле жељу да се брину о њима. У Кемаху ми је наређено да пратимо Јермене кроз пустињу све дотле док сви не помру. Ту нам се прикључила колона Јермена из Ерзурума коју је пратио шеф жандармерије Мухамед-ефендија. Ефендија ми је причао како је једна група коју је пратио транспортована до обала Еуфрата где је одвојена од остатка колоне и пуштена на милост и немилост локалних разбојника. Вишеструка јавна силовања и убиства младих дјевојака била су редовна појава. У силовањима и убиствима учествовали су и највиши трабзонски чиновници…“
