- На данашњи дан, 19. јуна 1826. године турски султан донио je одлуку којом је укинута јаничарска војска.
Јаничари су били специјална пјешадија у Османском царству. Име долази од турских ријечи јени чери-нова војска. У југословенским земљама појавили су се са турским освајачима. Од свог оснивања нове трупе су стављене под заштиту шејха Хаџи Бекташа, те су важиле као једна од заједница која је припадала бекташијском дервишком реду. У томе има извјесне сличности са европским витешким редовима. На затиљку јаничарских капа од бијелог филца, округлих и зашиљених навише, било је причвршћено кече (посебан комад филца) као симбол благослова Хаџи Бекташа, оснивача реда. У вријеме мира јаничари су главу обавијали турбаном. Иначе, носили су доламу и, обично, плаве чакшире. Ова пјешадија најприје је попуњавана ратним заробљеницима – узимао се сваки пети – а од 1402. године купљењем дјеце хришћанских, касније и муслиманских поданика. Био је то познати данак у крви, Турци су га називали девширме (сакупљање). Тај систем озакоњен је у XV вијеку и припадао је општем феномену преторијанске војске који је у исламском свијету коришћен од Шпаније до Индије. У интервалима од три, пет или седам година купљени су здрави, лијепо грађени дјечаци, стари између осам и двадесет година. Дјеца одабрана за јаничарски ред добијала су строго војничко, вјерско и физичко васпитање у тзв. аџеми оџаку у Цариграду. Најбољи међу васпитаницима остајали су у дворској служби, а остали су постајали јаничари у Цариграду и провинцијским гарнизонима. Данак у крви замјењује се крајем XVI вијека новчаном дажбином, а почетком XVIII вијека се и укида. Током XIV, XV и XVI вијека били су најоданија султанова војска. Јаничари су били пјешаци-стријелци, али дисциплином, обуком и оружјем били су оспособљени за неупоредиво теже борбене задатке од ма којих стријелаца тога времена на Западу и Истоку. Уз лук и стријелу, касније пушку, имали су и оружје за борбу изблиза – копље, хелебарду, буздован, бојну сјекиру, мач, сабљу – према времену. Неодвојиво везани за своју јединицу, подвргнути двострукој дисциплини, војничкој и монашкој, добро наоружани и обучени, јаничари су чинили трупу каква се вјековима неће видјети у Европи, тачније, све до појаве стајаћих европских армија у XVII вијеку. Слабљењем Османског царства, у другој половини XVI вијека, слабила је и дисциплина у војсци. Први корак у правцу декаденције јаничара била је дозвола за оснивање породице. Тиме је престао дисциплиновани живот у касарни, а јаничарске привилегије постале су наследне. Да би могли издржавати породице јаничари се прихватају и других послова. Уз то, јаничарски корпус почео је да се попуњава људима без претходне војничке обуке (примани су протекцијом или за мито), што је довело до његовог кварења и слабљења. Од 1740. године дозвољава се чак трговина јаничарским положајима. То је вријеме када јаничари не примају више никакве плате, па живе од пљачке становништва. Као свака преторијанска трупа, јаничари су вршили јак притисак на султане. До умањивања прихода и увећавања расхода долазило је зато што је било много јаничара. А мноштво јањичара проузроковало је да се пашама и беговима дају службе уз мито. А кад се дају положаји уз мито, јаничарима нема плате. Кад нема плате за јаничаре, онда они крену на двор и без разлога мрцваре. Водећи људи државе, да би се спасили невоље, давали су положаје уз мито. Они који су службу добијали поткупљивањем, а онда удаљени из службе, много су мучили народ како би повратили новац и поклоне које су дали. А народ који није могао издржати порезе који су прелазили сваку границу, био је присиљен да бјежи у непријатељске земље, чиме су покрајине постале пусте и запуштене. Пропадање јаничара пада у вријеме када се у Европи стварају регуларне стајаће армије, па војни успјеси прелазе сада у хришћански табор. Неуспјели ратови крајем XVIII вијека навели су султана Селима III на покушај да створи регуларну војску по европском узору, што ће платити главом. Када је 1826. године султан Махмуд II то поново покушао, јаничари се опет буне, али су, овог пута, интервенцијом морнара, артиљераца и минера буквално били уништени. Број погинулих је био око 30.000. Идућег дана укинути су хатишерифом.
- На данашњи дан, 19. јуна 1961. године Велика Британија дала је независност шеику Кувајта у Персијском заливу, који је био под њеним протекторатом од 1899. године.
Заливски рат је сукоб између Ирака и коалиционих снага 34 државе под мандатом Уједињених нација и вођством САД, са циљем да се протјерају ирачке снаге које су окупирале Кувајт. Увод у рат је била ирачка инвазија Кувајта августа 1990. године, уз оптужбу Ирака да Кувајт нелегално црпи нафту из извора дуж ирачке границе. Инвазија је била суочена са тренутним економским санкцијама против Ирака од стране Уједињених нација. Непријатељства су почела у јануару 1991. године, а исход је била одлучна побједа коалиционих снага, које су истјерале ирачке снаге из Кувајта са минималним губицима у људству. Копнене и ваздушне битке су вођене у Кувајту, Ираку и у граничним дјеловима Саудијске Арабије. Прије Првог свјетског рата, по Англо-Отоманском споразуму из 1913. године, Кувајт је сматран за аутономну област у Отоманском Ираку. Послије рата, Кувајт је пао под британску управу која је третирала Кувајт и Ирак као одвојене државе познате као емирати. Ипак, ирачки званичници нијесу признавали легитимност кувајтске независности и ауторитет кувајтског емира. Ирак никада није признао независност Кувајта и Уједињено Краљевство је шездесетих година размјестила трупе у Кувајту да спријечи анексију од стране Ирака. Идеолошки, инвазија на Кувајт је била оправдана кроз позив на арапски национализам. Кувајт је описиван као природни дио Ирака, одвојен у интересу британског империјализма. Односи измађу Ирака и САД су остали савезнички све до дана када је Ирак напао Кувајт. Октобра 1989. године, предсједник САД Џорџ Буш Старији је потписао тајну директиву 26, која је почињала: Приступ нафти из Персијског залива и безбједност кључних држава у овом региону је од виталног значаја за сигурност САД.
Одлука Запада да одбије ирачку инвазију је имала много заједничког са спријечавањем ирачке инвазије на Саудијску Арабију, државу која је свијету далеко интересантнија од Кувајта. Брзи успјех ирачке армије против Кувајта ју је довео у близину нафтних поља Хама, најзначајнијих извора у Саудијској Арабији. Ирачка контрола тих поља као и Кувајта би довела до тога да Ирак задобије велику количину свјетских разерви нафте. САД, Европа и Јапан су сматрали могући монопол као велику опасност. Амерички предсједник Џорџ Буш Старији је брзо објавио да ће САД покренути одбрамбену мисију да спријечи Ирак од инвазије на Саудијску Арабију. САД, а посебно државни секретар Џејмс Бејкер, су окупили коалицију земаља од 34 државе која би се супротставила Ираку. Америчке снаге су представљале 74% од 660.000 војника који су учествовали у рату. Многе чланице су биле против приступања, неке су мислиле да је рат био међуарапски сукоб или су се бојале америчког утицаја у Кувајту. На крају, многе државе су биле приморане због непријатељства Ирака према осталим арапским земљама и понудама економске помоћи или отписивањем дугова. САД су дале неколико јавних оправдања за мијешање у сукоб. Први разлог су били дуготрајни пријатељски односи САД са Саудијском Арабијом. Ипак, неки Американци су били незадовољни објашњењем и „Не крв за нафту“ је постала парола домаћих противника рата. Каснија оправдања за рат су укључивала дугу ирачку историју кршења људских права под предсједником Садамом Хусеином, могућности да Ирак развије нуклеарно оружје или оружје за масовно уништење и да се гола сила неће толерисати.
Савезничко напредовање је било много брже него што су амерички генерали очекивали. Ирачке трупе су започеле повлачење из Кувајта, запаливши кувајтска нафтна поља приликом одласка. Дугачки конвој ирачких трупа, које су се повлачиле, створио се дуж главног пута између Ирака и Кувајта. Овај конвој је бомбардован тако јако од стране Савезника да је постао познат под именом Ауто-пут смрти. Мировна конференција је одржана на територији Ирака коју је окупирала коалиција. У Кувајту је емир враћен на пријесто, а потенцијални сарадници Ирачана су протјерани из земље.
Цијена рата за САД процијењују се на 71 милијарду долара. Око 53 милијарде су платиле разне земље широм свијета: 36 милијарди Кувајт, Саудијска Арабија и друге заливске земље; 16 милијарди Њемачка и Јапан. Заливски рат је био врло преношен на телевизији. По први пут су људи широм свијета били у могућности да гледају слике како ракете погађају своје циљеве и како авиони полећу са носача авиона. Америчка политика, што се тиче слободе медија, била је јако строга. Већина новинских извештаја долазила је са брифинга које је организовала војска. Само изабраним новинарима је било дозвољено да посјете фронт и интервјуишу војнике. Те посјете су увијек биле извршене у пратњи официра и биле су предмет претходног одобрења војске и накнадне цензуре. Ово је било наводно да се заштите осјетљиве информације од откривања од стране Ирака, али у пракси је коришћено да се сакрију политички неугодне информације.
