Petar Zelalic

Љетопис, 19. септембар 2019

Име: Ljetopis 19.09.2019 (1760 Petar Zelalic, 1812 Rotsildi); Опис: Љетопис, 18. септембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 19. септембра 1760. године бокељски капетан Петар Желалић, који је био у ропству на турском броду Круна отоманска, усидреном у Егејском архипелагу, организовао је побуну и успио да надвлада турску посаду и отме брод.

Petar ZelalicЗа тај подвиг Петар Желалић добио је титулу Витеза малтешког реда. Петар Желалић, Србин из Боке који задивио тадашњу Европу, рођен је у Бијелој од оца Јова и мајке Јане, рођене Лучић.  Имао је 33 године када је извео оно што му је донијело свјетску славу. Док је брод са рибарима из Бијеле пловио према пучини, из Цариграда је испловио брод „Круна отоманска.“ Био је то нови брод, тек поринут у море, један од најљепших и највећих тадашњих турских бродова.  Осим лакшег наоружања, на њему су била и 82 топа и 800 морнара. Турски брод је кренуо у прикупљање пореза по острвима Егејског мора, у овим водама дошло је до сусрета два брода. „Шамбек“ је личио на играчку поред „Круне отоманске.“ Одмах су испаљени упозоравајући плотуни са султановог брода.  Капетан Желалић није имао избора него да нареди спуштање једара, да чека лагано заустављање брода и оно што им је судбином одређено. Турци су читаво Егејско море сматрали својим територијалним водама.  „Шамбек“ су заплијенили и под наоружаном турском командом упутили у најближу турску луку.  Желалића и три његова ближа сарадника пребацили су као робове на „Круну отоманску.“ Ту су затекли још 83 роба од којих су њих 11 били из Боке Которске. Све су то били заповједници и официри заплијењених или потопљених хришћанских бродова.  За те робове су Турци тражили велике откупе. Матична лука Желалићевог „Шамбека“ је била Малта, одакле се није нико јављао да понуди откуп, а своју родбину у Бијелој Желалић није помињао. Више од двије године је са својим друговима робовао, очекујући турску милост, кад откупа нема.  Због тога се добро понашао и стекао повјерење код Турака. Једног септембарског петка Турци су прослављали посебну свечаност. Већи дио посаде је добио наградни излаз на острво Кос, испред којег је брод био усидрен. На броду је остала стража од стотинак људи. Награђено је и неколико робова, али само изласком на палубу. Није било опасности да побјегну скакањем у море. Када је дошло вријеме клањања, стража се разриједила.  Једни су хтјели да то обаве у посебној просторији потпалубља, док су остали занесено клањали на палуби. Желалић је то искористио, затворио је улаз у турску просторију за клањање тако да се изнутра не може отворити, а отворио потпалубну просторију за робове.  Они су дограбили мотке и све што им је дошло до руку, неки и ножеве из кухиње и навалили су на изненађене стражаре на палуби.  Многи стражари су поскакали у море.  Ко је пружио отпор, био је посјечен. Иако никада није командовао тако великим бродом, Желалић је преузео команду, наредио дизање сидара и развијање једара. Одмичући кроз архипелаг, Желалић је по прописима одговарао на поздраве турских обалних стража. Имао је кад научити како то Турци раде. Док су стигле ондашње спороходне вијести до истурених турских стража, „Круна отоманска“ се изгубила из вида далеко на хоризонту. Нова невоља је настала када се отети турски брод приближавао малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, настала је паника на Малти чим је брод примијећен.  На Малти се добро знало за по злу прослављену „Круну отоманску.“ Када се прочуло у чијим рукама је брод на обале Малте слила се бујица народа да дочека и поздрави капетана. Поклицима и весељу није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки херој. Брод је процијењен на баснословну суму. Желалић га је поклонио малтешким витезовима, у чијем посједу је било и острво Малта. На броду је била огромна вриједност скупоцјене робе, оружја и 84 хиљаде златних цекина турског плијена и 40 заробљених Турака. По одобрењу малтешких власти, капетан Желалић гради двије палате и православну цркву посвећену крсној слави Св. Николи, заштитнику помораца. Мештар Пинто направио је изузетак дозволивши градњу православне цркве. Зграде које је капетан Желалић подигао у Ла Валети сачуване су до данас, но не и православна црква Св. Николе јер је страдала током интензивног њемачког бомбардовања у Другом свјетском рату. Петар Желалић није заборавио ни свој завичај. У Бијелој је саградио двије куће, једну малу и једну велику са кућном црквицом коју је оставио брату Марку. Малтешки витезови су брод крстили и дали му име „Пресвети Светитељ.“ То је толико увриједило Турке да замало није дошло до медитеранског рата.  Да би ублажио напетост, француски краљ Луј XV упутио је на Малту посланика ради преговора о откупу брода. Петар Желалић је остатак свог живота провео на Малти и умро је у дубокој старости. Сахрањен је уз темеље своје задужбине, цркве Светог Николе. За живота је проглашен Витезом малтешког реда.

 

  • На данашњи дан, 19. септембра 1812. године умро Мејер Ротшилд, њемачки банкарски магнат.

RotsildiРотшилди су веома богата породица, која води поријекло од Мајера Амшела Ротшилда, дворског Јевреја у Земаљској грофовији Хесен-Касел, у Слободном граду Франкфурту, који је започео своје банкарско пословање око 1760. године. Ротшилди (у преводу “црвени штит”) поријеклом су из Франкфурта, не случајно, највећег финансијског центра у ЕУ у којем се налази сједиште Централне европске банке и водећих европских и америчких банака, које су већином под контролом Ротшилда. Током XIX вијека, када су били на врхунцу, Ротшилди су посједовали највеће богатство на свијету, као и највеће лично богатство у савременој историји. Фамилија Ротшилд има своје гувернере, премијере, министре и надзорнике. Империја Ротшилд, јeдна од најмоћнијих породица у историји, одавно се распоредила на простору бивше Југославије и под именима разних компанија контролише профитабилне послове на овом простору. На тај начин се инсталира “демократија” и “грађанско друштво” у земље које су исцрпљене у комунизму. Креира се политичка, правна, привредно-финансијска, културна и медијско-информативна слика друштва. На том путу се настоји истиснути црква, језик, писмо и историја. Водеће невладине организације задужене су, не само да остваре што већи политички утицај, већ и за психолошко обликовање нације. На путу до циља користе се реформе, транзиција, шок терапија, избори, референдуми, сецесија, револуција, грађански ратови и војне интервенције. Народима се нуди “слобода”, “демократија” и добровољно ропство у замјену за независност и ресурсе. Алтернативе су санкције, изолација и бомбардовање. Бивша Југославија само је једна етапа у походу према истоку.