Apis

Љетопис, 2. април 2019

Име: Ljetopis 02.04.2019 (1917 pogubljen Apis, 1910 umro Stevan Samardzic); Опис: Љетопис, 2. април Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 2. априла 1917. године пред Војним судом за официре српске војске у Солуну је почео судски процес против групе официра на челу са пуковником Драгутином Димитријевићем – Аписом, оптужених за припремање преврата и покушај атентата на регента Александра.

ApisНад Аписом и двојицом његових следбеника извршена је смртна казна стријељањем. Остали су осуђени на затворске казне. Врховни суд Србије рехабилитовао је Аписа и његове следбенике у обновљеном процесу 1953. године.

Тајна организација српских официра „Уједињење или смрт“, позната и као „Црна рука“, основана је 1911. године са циљем ослобађања и уједињења свих српских земаља. Својеврсни устав организације предвиђао је да се та борба има повести револуционарним путем, те да су сва средства у њој дозвољена. Језгро „Црне руке“ чинили су припадници оне групе завјереника из 1903. године из које су регрутовани непосредни извршиоци погубљења краља Александра и краљице Драге. Свакако, најупечатљивија личност међу њима и суштински лидер организације био је пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Човјек свог доба, национални идеалиста, војник од главе до пете, Апис је имао безмало легендарну биографију. Поред учешћа у Мајском преврату и много чега другог, приписује му се и организација два атентата: оног у Сарајеву, извршеног на Видовдан 1914. године и једног мање познатог и неуспјелог атентата на српског регента Александра Карађорђевића септембра 1916. код места Острова, у позадини Солунског фронта. Сарајевски атентат, у коме је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд послужиће као повод за почетак Првог свјетског рата. Пуцњи на аутомобил регента Александра, испаљени двије године касније, означили су почетак коначног обрачуна два српска политичка концепта, између којих се годинама водила жестока борба иза кулиса. Исход те борбе био је, можда, одлучујући за даљи ток српске историје.

Познато је да су Апис и његова група ухапшени крајем 1916. године у Солуну. Против њих је спроведена судска истрага у циљу расвјетљавања атентата код Острова. Том приликом је на регентов аутомобил испаљено више пушчаних плотуна. Речена судска истрага, позната као Солунски процес завршена је проглашењем кривице оптужених за дјела припремања државног удара, у мају 1914. године и за атентат на регента Александра. Од деветорице оптуженика осуђених на смрт та, првобитно изречена казна, извршена је над тројицом. Међу њима је био и пуковник Апис. Тридесет и шест година касније, у прољеће 1953. године, кад су и Апис и „Црна рука“ били већ одавно заборављени, одлуком Александра Ранковића, савезног министра безбједности и другог човека тадашње ФНРЈ, долази до обнове Солунског процеса, током које ће оптужени из 1917. године бити рехабилитовани, а несумњиво извршени атентат код Острова представљен као конструкција и повод за политички обрачун. За вјеровати је да је главни иницијатор обнове процеса био Моша Пијаде, својевремено близак круговима око Аписа. Пијаде је био стални сарадник у дневном листу „Пијемонт“, гласилу „црнорукаца“. Као академик, био је и ментор на одбрани докторске дисертације Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној убрзо по окончању обновљеног процеса и пропраћеној до тада невиђеном медијском помпом. Обнова Солунског процеса није, међутим, могла бити мотивисана искључиво Пијадином наклоношћу према Апису и његовим следбеницима. Морао је постојати и политички мотив. Комунистичке власти су, рехабилитацијом црнорукаца жељеле да додатно компромитују Карађорђевиће и Пашићеве радикале. С том намјером, а у складу са идеолошким потребама Апис и другови су на обнови процеса представљени као часни војници и борци за Југославију, који су пали као жртве монархизма и деспотске природе старих властодржаца. Таква интерпретација корјена сукоба Александра и Аписа била је једино уклопива у идеолошки контекст друге Југославије и у потребу њеног естаблишмента, који је настојао да све противнике предратних власти представи као неосвјешћене претече социјалистичке револуције.

 

  • На данашњи дан, 2. априла 1910. године умро је Стеван Самарџић, један од оснивача и првих наставника Пљеваљске гимназије. Основну школу завршио је у родним Пљевљима, нижу гимназију у Београду, а учитељску школу у Алексинцу.

Pljevaljska GimnazijaКао замјеник Танасија Пејатовића, првог директора Гимназије, обавио је све припреме за почетак рада школе, као и упис првих 60 ученика. Признат и истакнут просвјетни радник, 1904. године постављен је за управитеља свих пљеваљских основних школа. Поред рада на унапређивању образовања, бавио се активно и новинарством, књижевношћу и политиком. Један је од покретача хумористичко-сатиричног часописа „Типар”. Његово име носи градска библиотека у Пљевљима.

Српска Гимназија у Пљевљима, како јој је био званичан назив, најстарија је гимназија у историјско географској области Старе Херцеговине и Старе Србије или хришћанске нахије Бобовци,Дробњаци, Језера и Шаранци. Оснивање Српске гимназије у Пљевљима 1901 год. представља историјски податак просвјетног и културног живота не само у Пљевљима и пљеваљском крају,него и у цијелом Потарју и Полимљу. Прије оснивања Пљеваљске гимназије радиле су три српске гимназије у Османском царству-Скопљу,Солуну и Цариграду. Њени оснивачи били су Краљевина Србија, Рашко-призренска митроплија и Српска православна црквено-школска општина у Пљевљима. Главни циљ је био да се оснивањем гимназије у Пљевљима створи јако културно и просјветно средиште које би послужило образовању српске интелигенције и истовремено био противтежа политичко – пропагандном и културном утицају Аустроугарске из Босне и Херцеговине али и из самих Пљеваља из аустроугарског гарнизона на Доловима.

Идеју о оснивању гимназије 1898. године изнио је игуман Манастира Света Тројица Василије Поповић: „Ми смо на прагу пропасти, писао је он, ако се овдје у Пљевљима не отвори гимназија и трговачка школа, а тако и учитељи основних школа ако се не буду најљубазније са свима понашали… Пљевља су врата аустријске пропаганде, похитајмо да врата подупремо“. Први директор Пљеваљске гимназије био је сарадник Јована Цвијића, угледни професор и научник Танасије Пејатовић, чије име носи ова установа. Наставни језик је, као и другим школама тог времена био српски језик, а учили су се друштвене и природне науке,историја, друштвена и физичка географија, антропологија и етнографија.