Djurdjevi Stupovi

Љетопис, 2. фебруар 2019

Име: Ljetopis 02.02 2019 Odbrana Djurdjevih stupova, skotski mornar Aleksandar Seltirk; Опис: Љетопис, 2. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 2 фебруара 1876. године око двије стотине васојевићких устаника, у цјелодневној борби, одбранило је од турске војске манастир Ђурђеви ступови код Берана.

Djurdjevi StupoviСвоју задужбину Ђурђеве Ступове подигао је Господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године. У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: “Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор мјеста сегов”. Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице гдје извире кристално чиста студена вода.

Свако архитектонско рјешење бива подложно и жељама ктитора, па и ово. За вријеме Немањића Будимља је била важан културни и политички центар. У њој је живио и сигурно из ње управљао дијелом Немањића државе један од синоваца Стефана Немање (Првослав), а Свети Сава у свом првом уређењу српске цркве у Будимљи назначује епископа Неофита. Првослав је и свој вјечни боравак предвидио у Манастиру. Да му не би понорница кости узнемирила, он је дубоко у земљи озидао камене сводове и регулисао понорницу, па је онда над њом сазидао вјечну кућу Ђурђеве Ступове и у њима сахрањен. Црква је једнобродна грађевина са главним улазом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Црква и прва припрата су подигнуте у првој половини XIII вијека. Тачно вријеме подизања припрата остало је непознато. У комплексу манастира запажају се три грађевинске фазе. Спољне површине зидова добро су рађене, од камених квадера, који су постављени у водоравне редове, и то се смјењује у неправилном ритму, редови тамније сиге и свјетлијег тврђег камена, по чему би се рекло да су у обради фасада тражени ефекти полихромије. У грађевинском погледу црква припада архитектури, каква се дотле развијала у Приморју у XI и XII вијеку. То доказује њен тип базилике са нишама изнутра у бочним зидовима и појачавајућим лицима полуобличастог свода, који полазе са наспрамних пиластра, између ових ниша. То доказује и начин на који је купола дигнута између ова два појачавајућа лука, без коцкастога постоља изнад крова. Уз првобитну цркву је прво дозидана једна припрата, фланкирана са двије куле. Љетопис биљежи: “Црква Св. Георгија од два ступа у Будимљи”, а испред ове президана је доцније и спољна припрата.

Фрескописац катедралног манастира “Ђурђеви Ступови” био је даровити сликар “али су све фреске у љутим ранама, непреболним ранама. Све врсте ватреног оружја пробане су у стријељању анђелских и других светих ликова по сводовима манастира и очи, нарочито очи, и други дјелови фресака падали су заједно са дјеловима малтера. Манастир је био мета вјежбању турских тобџија са артиљеријског утврђења на Јасиковцу. Манастир је разаран и у Првом свјетском рату од стране Аустро-угара, кад су га претворили у коњушницу, а касније у кухињу и спаваону, што је за ионако уништене фреске било погубно.Међутим, и поред свега тога, дјелови фресака су сачувани до данас. На њима се препознаје рука дечанских мајстора, поријеклом из которске школе сликања гдје је насликан сав циклус монолога, илустрованог црквеног календара, по дечанском узору. Претпоставља се да је тај фрескопис урађен још за живота цара Душана.

Велика је заслуга катедралног манастира Ђурђеви Ступови у очувању националне свијести, јединства српског народа и ширењу културе на овим просторима. Године 1219. у Ђурђевим Ступовима је Свети Сава основао једну од првих седам епископија – четврту по реду, о чему се у запису каже: “Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија. Манастир је паљен пет пута, што значи да је он, како народ зна да каже “Манастир мученик”. Ипак, манастир је обновљен 1925. године. Послије Другог свјетског рата манастир је доживљавао судбину осталих светилишта. Манастир је надживио сваку невољу, није се предавао. Под његовим сводовима одржавани су зборови и сабори, договарани устанци и буне, проглашавана независност Васојевићке кнежевине и донесена одлука о уједињењу са Црном Гором. Манастир је данас сједиште Епархије будимљанско-никшићке. По устројству је мушки општежитељни манастир. Црква је посвећена Св. великомученику Георгију.

 

  • На данашњи дан, 2 фебруара 1709. године шкотски морнар Александер Селкирк избављен је с пустог пацифичког острва на које је 1704. године приспио послије бродолома. Његова прича инспирисала је Данијела Дефоа да напише роман “Робинзон Крусо”.

Robinzon KrusoСелкирк није могао ни да наслути да ће његове авантуре постати један од најпознатијих авантуристичких романа по коме ће острво и добити име. Његова судбина инспирисала је Данијела Дефоа да напише чувени роман Робинзон Крусо. По овом дјелу острво је и добило име, а ту је и дрвени натпис који делимично гласи: „Са овог мјеста је шкотски морнар Александар Селкирк више од четири године из дана у дан с чежњом посматрао хоризонт не би ли угледао брод спаса који ће га ослободити од самовања”. Спас из самице за Селкирка ипак није имао најсрећнији епилог. Пронађен и спасен вратио се у своју домовину, у свијет који више није могао да га задовољи – ипак је до тада живио у свом малом рају. Касније је наводно рекао: „О, моје вољено острво! Волео бих да те никада нисам напустио!” Умро је у 45. години. Писац Дефо је морнареве доживљаје украсио разним детаљима и објавио роман који је већ три вијека обавезна лектира за сву дјецу света. Било је потребно исто толико вјекова да се археолози заинтересују за острво Агуас Буенас, касније преименовано у Острво Робинзона Крусоа. Интересовало их је како је Крусо преживио користећи само оно што је оскудна острвска природа могла да му пружи. Открили су неколико навигационих алатки које су највјероватније припадале Селкирку, јер је он био навигатор брода који га је оставио на острву. У томе им је помогла биљешка капетана Вудса Роџерса, који је 1709. године, пристао на острво Агуас Буенас, спасио усамљеног морнара и нашао неколико инструмената које је овај имао код себе. Открили су остатке два склоништа које је Селкирк подигао у близини извора питке воде, као и осматрачницу са које је надгледао наилазак пловила у природну острвску луку. Након проучавања околине и Селкирковог склоништа, утврдили су да је ловио дивље козе пиштољем који су му гусари оставили. Закључили су да је на питомом острву Селкирк имао миран живот, за разлику од претходног морнарског избивања по свјетским морима.

Селкирк није био ни атипична појава за своје вријеме. Почетком XVIII вијека морнари су морали да се уздају у лукавство да би преживјели. То је било вријеме великих поморских битака шпанске и британске империје. Власници приватних наоружаних бродова, намамљени причама о галијама са благом, радо су кретали у опасне авантуре. Мамци су били злато и алкохол, и најчешће су то били прилично очајни људи. Селкирк је из очаја отишао из родног мјеста Недер Ларго, у источној Шкотској у потрази за богатством на мору, радије него да остане да ради у очевој радионици за штављење коже и израду обуће. Послије сукоба са исто толико очајним људима, завршио је сам на острву Хуан Фернандес, 579 километара далеко од обале Чилеа. Селкирк је сурово кажњен јер је поставио питање безбједности трулог брода, а натчињени су то протумачили као подстицање на побуну. Након свађе на броду, Селкирк је избачен на пусто острво гдје је провео четири године и четири мјесеца. Острво на којем је сам провео 52 месеца било је познато морепловцима по јужним морима, а њега је спасио брод који је пристао да би се опскрбио свјежом водом и храном. Прије смрти током пропалог путовања са обале западне Африке 1721. године Селкирк се чак и обогатио, и два пута женио.

Робинзоново острво, некада уточиште за најпознатијег бродоломника, данас има 500 становника. Већи дио овог острва проглашен је за национални парк, а мјештани се углавном баве рибарењем и извозом јастога. Како нема развијену туристичку понуду, идеалан је за авантуристе и спортски настројене туристе, јер се понуда своди на обиласке за пјешаке, бициклисте и вожње бродићима и, наравно, роњење. Ипак, главна атракција је пењање на највиши врх Мирадор де Селкирк (Селкиркова осматрачница) на коју се Шкот свакодневно пео не би ли на пучини угледао брод спаса.