Romanovi

Љетопис, 2. март 2019

Име: Ljetopis 02.03.2019 (1917 abdikacija cara Nikolaja Romanova, 1931 rodjen Gorbacov); Опис: Љетопис, 2. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 2. марта 1917. година током фебруарске револуције у Русији, абдицирао је цар Николај II и формирана је привремена влада.

RomanoviРоманови су били вјерни својој земљи и хришћанским традицијама и нијесу хтјели да напусте Русију, мада им је предлагано да послије револуције емигрирају у иностранство. Цар је вјеровао да ће се ситуација у земљи смирити. Историчари кажу да се он молио за Русију чак и кад су бољшевици заузели власт у цијелој земљи. Када се цар Николај II Романов одрекао пријестола бољшевици су га ставили у кућни притвор у стану у Петербургу, а затим су га у пребацили у Тобољск. Касније, у пролеће 1918. године, бољшевици су царску породицу превезли у Јекатеринбург, гдје су по налогу Лава Троцког и Лењина, били стријељани. Из царског дневника се види да су се према њима бољшевици односили грубо. Упркос свему, царска породица није губила вјеру у свој народ.

Последњи руски цар рођен је 1868. године. Ступио је на пријесто послије смрти свог оца,1894. године. Супруга цара, руска царица Александра Фјодоровна, родила се 1872. године у Дармштату. Николај и Александра вјенчали су се 1894. године. У царској породици рођене су четири кћерке: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског пријестола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу. Обавезна посјета богослужењима недјељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви дио њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог свјетског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде приморали су цара да се одрекне пријестола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су жељели да се он удаљи, знати како да рат доведу до побједе и да неће уништити Русију. Цар није желио да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно рјешење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим пријесто, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били свједоци последњег периода у животу царских мученика говори о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице.
Поштовање царске породице наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице.

 

  • На данашњи дан, 2. марта 1931. године рођен је руски државник Михаил Сергејевич Горбачов, последњи предсједник Совјетског Савеза, који је послије преузимања власти 1985. године отпочео процес либералних реформи, познатих као “гласност” и “перестројка”.

Gorbacov

Окончао је раздобље “Хладног рата” са Западом и допринио слому комунизма у земљама источне Европе. Његов покушај реформи је довео до краја Хладног рата, али је такође довео и до краја врховне политичке власти Комунистичке Партије Совјетског Савеза (КПСС) и до распада Совјетског Савеза. Награђен је Нобеловом наградом за мир 1990. године. Његове позиције у новој КПСС су створиле више прилика да путује ван граница и то ће чврсто утицати на његове политичке и друштвене погледе у будућности када буде постао вођа земље.

Након смрти Константина Черњенка, Михаил Горбачов је изабран за Генералног секретара КПСС. Постао је први лидер Партије који је рођен након Руске револуције 1917. године. Као владар Совјетског Савеза, покушао је да реформише стагнирајућу Комунистичку партију и државну економију увођењем гласности(отвореност), перестројке (реструктурирање), који су покренути фебруара 1986. године. У унутрашњој политици, Горбачов је спроводио економске реформе за које се надао да ће побољшати животни стандард и радничку продуктивност као дио свог програма перестројка. Ипак, многе од тих реформи су се сматрале радикалним за своје вријеме од стране чврсте линије у совјетској влади. Године 1985. Горбачов је обзнанио да је совјетска економија стала и да је потребна реорганизација. У почетку његове реформе су се звале ускореније, али је касније термин перестројка постао популарнији. Горбачовљево представљање гласности је дало нове слободе људима, као што је већа слобода говора. Ово је била радиклана промјена, пошто су контрола говора и спречавање критиковања владе биле дио совјетског система. Штампа је постала мање контролисана, а хиљаде политичких противника је ослобођено. Јануара 1987. године, Горбачов је затражио демократизацију, убацивање демократских елемената као што су избори између више кандидата у совјетски политички процес.

У међународној политици Горбачов је желио да побољша односе и трговину са Западом. Успоставио је блиске односе са неколико западних лидера, као што је Маргарет Тачер канцеларом Западне Њемачке Хелмутом Колом и америчким предсједником Роналдом Реганом. Фебруара 1988. године, Горбачов је објавио повлачење совјетских снага из Авганистана. Такође је Горбачов објавио да ће Совјетски Савез напустити Брежњевљеву доктрину и дозволити народима Источног блока да сами изаберу своју унутрашњу политику. Ово се показало као најрадикалније достигнуће Горбачовљеве реформе спољашње политике, коју је гласноговорник његовог министра иностраних послова назвао Синатрина доктрина. Напуштање Брежњевљеве доктрине је довело до низа револуција у источној Европи током 1989. године, у којима је срушен комунизам. Са изузетком Румуније, побуне против просовјетских режима су биле мирне. Нестанак совјетске превласти широм источне Европе је окончало Хладни рат и за ово је Горбачов награђен Нобеловом наградом за мир.

Демократизација Совјетског Савеза и источне Европе је ненадокнадиво поткопала моћ КПСС и самог Горбачова. Горбачовљево избјегавање цензуре и покушаји да створи још више политичке отворености су довели до поновног буђења дуго потискиваног национализма и антируских осјећања у совјетским републикама. Захтјеви за већу независност од Москве су постајали све гласнији, посебно у балтичким републикама Естонији, Литванији и Летонији. Националистичка осјећања су такође појавила у Грузији, Украјини, Јерменији и Азербејџану. Горбачов је ослободио снагу која ће на крају уништити Совјетски Савез.