Petar Veliki

Љетопис, 2. новембар 2019

Име: Ljetopis 02.11.2019 (1750 Vladika Vasilije, 1721 Petar Veliki); Опис: Љетопис, 2. новембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 2. новембра 1721. године, послије ратова против Османског царства и Шведске којима је учврстио Русију на Црном мору и Балтику, Петар Велики је проглашен императором цијеле Русије.

Petar Veliki

Петар Велики био је руски цар и император који је владао од 1682. године па све до своје смрти 1725. године. Модернизовао је у то вријеме прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто вријеме водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тога времена. Петар је схватио да мора да формира велику флоту, за чију изградњу он није располагао ни инжењерима ни тесарима, као ни морнарима ни поморским официрима. Одмах је послао стотине бојара у Енглеску, Холандију и Италију на обуку у поморским вјештинама, навигацији и бродоградњи. Подстакнут дивљењем и радозналошћу према западњачком начину живота и технологијама, Петар је  кренуо на пут по Европи, у пратњи бројне делегације савјетника (тзв. „Велика амбасада“).

Желио је да што боље упозна обичаје и занате Запада како би их послије примијенио у сопственој земљи. Путовао је инкогнито као Петар Михајлович, иако је на дворовима које је посјећивао његов прави идентитет био познат и добијао је третман достојан свог положаја. Радио је неко вријеме као дрводеља у бродоградилиштима у Амстердаму, а касније и у Енглеској, недалеко од Лондона. У мјесту Сардаму код Амстердама сачувана је кућа у којој је он као прост шибер живио. На кући је постављена дводјелна спомен-плоча а на једној је уклесано: Ништа великом малено није. Посјетио је главне градове Њемачке и Аустрије, разговарао је са британским краљем и упознао се са енглеским високим друштвом које је руског цара сматрало несвакидашњом појавом јер никад није раније видјело једног монарха како пуши и пије по крчмама са морнарима. Петар је ово путовање искористио да унајми стотине техничара и официра странаца који је требало да своја знања ставе у службу Руске Империје. Такође је стекао велика знања из области бродоградње и картографије. С друге стране, Петар је покушавао да добије помоћ и подршку европских владара у борби против моћног Османског царства. Међутим, Петрове наде су се изјаловиле; Француска је била традиционални савезник турског султана, а Аустрија је настојала да одржи мир на Истоку да би водила своје ратове на Западу.

Петар се потпуно разликовао од својих претходника — био је једноставан у држању и одијевању и није волио парадне церемоније. Ранији руски владари су се појављивали у јавности само за вријеме свечаности, у златотканим одорама и у црквама, Међутим, Петар се често шетао улицама пријестонице као обичан грађанин у скромном одијелу. Био је веома крупан (висок скоро два метра), и веома снажан, посједовао је невјероватну радну енергију и полет. Био је далековидни политичар, способан дипломата и одличан војсковођа. Крајње радозналог духа, своју политику спроводио је енергично и немилосрдно, имајући стално пред очима снажну и модерну Русију.

 

  • На данашњи дан,  2.новембра  1750. године у Београду је српски патријарх Атанасије, у присуству три архијереја рукоположио за владику Василија Петровића.

Vladika VasilijeХиротонисање Василија за владику обављено је у вријеме његових припрема за пут у Срем, гдје је од карловачког митрополита требало да преузме драгоцјености Пећке патријаршијске столице. Владао је заједно са стрицем Савом Петровићем од 1750. до 1766. године. Учествовао је у вођењу црквених и народних послова. Одржавао је блиске везе са царском Русијом и одиграо значајну улогу у обнови српске државе. Слиједећи своје планове, идеје и визије написао је Историју о Черној Гори у којој тежио да произведе непосредне политичке ефекте. Василијева политика ослонца на Русију оставила је трајне последице; њоме је понајвише развијенa и учвршћена љубав према Русији  код црногорског човјека, што ће битно и непрестано одређивати и унутрашњу и спољнополитичку оријентацију Црне Горе. Непосредна новчана помоћ коју је Василије добио од руског двора највише је користила Цетињском манастиру, који је са материјалним богаћењем постао светилиште свих православних из Црне Горе, Брда и Боке. Владике су формално биле само духовни поглавари Цетињске митрополије, а стварно су играли најзначајнију политичку улогу. Умро је 1766. године у Петрограду. Сахрањен је у Благовјешченској цркви у Петрограду, у којој почивају знамените руске личности, међу којима и прослављени руски војсковођа Суворов. На надгробној плочи, која је и данас добро очувана, изрезан је грб Црне Горе са натписом да је ту сахрањен митрополит црногорски, приморски, скендерски и егзарх пећког патријарха Василије Петровић. Владика Василије у посвети своје „Историје о Црној Гори“ грофу Воронцову, руском државнику, написа следеће:

Најсвјетлији Грофе,

Милостови Господару,

Михајло Иларионовичу

Налазећи се на најпресвјетлијем Њеног Царског Величанства двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући  премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом   светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој  Високој Грофовској Свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој Високој Грофовској Свјетлости да се штампа како би сa народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој Високој Грофовској Свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости Ваше Високе Грофовске Свјетлости.

Милостивога господара смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога, егзарх  Василиј Петровић 1754. године, у Москви.

А у својој Историји о Црној Гори  пише:

Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако племе памти и свога родоначелника који се је преселио у Црну Гору; свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су доселили.