- На данашњи дан, 2. септембра 905. године рођен је Константин VII Порфирогенит, византијски цар и хроничар.
Аутор је четири историјска дјела: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев. Византијски цар Константин VII Порфирогенит је рођен у Цариграду као једини син цара Лава VI Мудрог из његовог односа са Зојом Корбонопсином. До своје 10. године стајао је под регенством патријарха Николе Мистика, своје мајке и Романа Лакапина. Владао је самостално од 954. године до своје смрти, 959. године. Његова владавина је са политичког аспекта безначајна, али зато његова научно литерарна дјелатност заузима једно од најистакнутијих мјеста у византијској културној историји. Константин је имао смисла и љубави за науку и умјетност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а судјеловали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници. Карактер дјела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вриједност јер доносе вијести старијих изгубљених извора. Константинова дјела су богата информацијама. Најзначајније његово дјело је „Де администрандо империо“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намијењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том дјелу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима. Дјело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан.
Још раније од овог Константиновог дјела настало је његово дјело „О темама“. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново вријеме, али дјело се више односи на стање у V и VI вијеку. Треће, уједно и најопширније дјело цара-писца носи назив „О церемонијама византијског двора“. Оно доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама. Последње историјско дјело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог дједа, Василија I Македонца, једног од најмоћнијих византијских царева у IX вијеку.
- На данашњи дан, 2. септембра 1937. године у женевском парку умро је Пјер Де Кубертен, инспиратор и оснивач модерних Олимпијских игара, које су први пут одржане у Атини 1896. године.
Основао Међународни олимпијски комитет, Олимпијски музеј и Олимпијски институт у Лозани. “Отац” модерног олимпизма Пјер де Кубертен рођен је у аристократској породици. Кубертен је био ниског раста, жгољав и имао пискав глас. Као што је у залагању за бокс и друге “мушке” спортове настојао да пронађе компензацију за своју тјелесну инфериорност, тако је Кубертен у скрибоманији настојао да пронађе компензацију за свој неуспјех у академској сфери. По неким процјенама, Кубертен је написао и углавном сам објавио преко 600 радова – који никада нијесу привукли пажњу озбиљније читалачке публике. Ако се томе дода да је Пјер од малена живио у сјенци старије браће из своје шире породице, може се добити цјеловитија слика о личним мотивима који су гонили младога Пјера да са таквом страшћу крене ка олимпијским врховима. Кубертен је био активни спортиста и практиковао је више спортова – бокс, мачевање, јахање. Био је убијеђен да се из спорта црпи морална енергија и бранио је своје убјеђење са ријетком упорношћу. Био је толико убијеђен у своје ставове да је пожелио да оживи Олимпијске игре. Објавио је своју жељу и намјеру на састанку француског Удружења атлетских спортова, чији је био генерални секретар. Нико од присутних није му вјеровао и његов став добио је мршаву, куртоазну подршку. Али, Кубертен се није деморалисао и јуна 1894. године формирао је Међународни олимпијски комитет, а церемонију оснивања организовао на Сорбони. Грк Деметриус Викелас био је први предсједник МОК-а. Двије године касније, 1896. годинее, прве модерне Олимпијске игре одржане су у Атини. Пјер де Кубертен се повукао из МОК-а 1925. године и посветио се педагошком раду, који је сам назвао – својом “Незавршеном симфонијом”. Године 1931. објавио је “Олимпијске мемоаре” у којима је уздизао интелектуалну и филозофску природу свог подухвата, као и жељу да улогу у МОК-у коју је себи намијенио, “од самог почетка одигра прилично изнад нивоа једног обичног спортског удружења”.
