Mont Everest

Љетопис, 20. август 2019. године

Име: Ljetopis 20.08.2020 (1980 Mont Everest ,1741 Aljaska); Опис: "Ljetopis 20.08.2020 (1980 Mont Everest ,1741 Aljaska)". Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 20. августа 1980. године италијански алпиниста њемачког поријекла Рајнхолд Меснер је први успио да се сам попне на највиши врх свијета Монт Еверест без употребе кисеоника.

Mont EverestМеснер је један од ријетких алпиниста који је освојио свих 14 врхова виших од 8.000 метара – колико их укупно има на свијету. Монт Еверест, познат и као Чомолунгма је висок 8.848 метара и припада планинском вијенцу Хималаја, на граници Непала и Тибета који припада Народној Републици Кини. За име Монт Еверест заслужан је Ендри Вауг, главни британски геодетски надзорник Индије од 1840. до 1843. године. Наиме, планини је назив надјенуо по Џорџу Евересту, велшком геодетичару и географу. Непалци Монт Еверест називају Сагармата, што би у дословном преводу гласило Чело неба, док га на Тибету знају као Чомолунгму, то јест Мајку универзума. Први људи који су освојили овај врх били су новозеландски алпиниста и истраживач Едмунд Хилари и планинар Тензинг Норгај 1953. године. Прва жена на врху била је Јапанка Џунко Табеј, а најмлађа особа тринаестогодишњи Џордан Ромеро. Најстарија особа која се икада попела на Монт Еверест је Јапанац Јуичио Миура, који је то учинио у 80-ој години.  Први човјек са ових простора који се попео на Монт Еверест био је Србин Драган Јаћимовић, који је једини од двочлане експедиције Војске Југославије изашао на врх маја 2000. године. Постоје два главна пута до врха, сјевероисточни (кинеска страна) и југоисточни (непалска страна). Југоисточни се сматра лакшим па је самим тим и фреквентнији. Монт Еверест се подигао за три сантиметара у протеклих десет година и помјерио за 40 центиметара према сјевероистоку. Разорни земљотрес из 2015. године је “вратио” највишу планину за 3 цм ка југозападу.”Званична” висина Монт Евереста, установљена 1954. године, износи 8.848 метара, али она може да варира за неколико метара у зависности од критеријума мјерења. За Кину, која не рачуна снијежни и ледени покривач на њеном врху, највиша планина на свијету има четири метара мање, док за Сједињене Америчке Државе, које су је 1999. године измјериле савременом технологијом, она достиже 8.850 метара.  Јул је на планини најтоплији мјесец а тада је просјечна температура близу врха -20° , док је зима позната по вјетровима велике брзине (200-250 км на час).  Базни камп подиже се на Евересту на 5.360 метара, што је висина на којој се количина кисеоника смањује за 50 %. Алпинистима се препоручује да у базни камп дођу двије недјеље прије почетка пењања како би се прилагодили измијењеним условима. Када се пређе 8000 метара надморске висине, улази се у “Зону смрти”, јер је ваздух толико танак да је могуће угушити се. Изненадна олуја може да учини да постане апсолутно немогуће напустити шатор чак дан или два. Спасавања хеликоптером или уз помоћ хитних служби, практично су немогућа. Промрзлине су веома честа појава. У посљедњих шест деценија више од 5.000 људи попело се на највиши планински врх на Земљи. Еуопхрyс омнисуперстес, односно мали црни паук скакач, пронађен је на висинама до 6.700 метара и то је највјероватније највише станиште нечега што није микроорганизам на нашој планети.

 

  • На данашњи дан, 20. августа 1741. године руски морепловац данског поријекла Витус Јонас Беринг открио је Аљаску.

Vitus BeringВитус Беринг познат и као Иван Иванович Беринг, био је један из плејаде великих морепловаца и истраживача XVIII вијека, Данац који је пловио за Русе и први истражио Берингов пролаз и Аљаску и тако утабао пут за руску експанзију у те крајеве.

Након пловидбе до Индије Беринг се придружио флоти руског цара Петра Великог као потпоручник. Цар га је 1724. године поставио за команданта експедиције која је требала да истражи да ли су Азија и Сјеверна Америка повезане копном или не. Руско Царство је у то вријеме било с једне стране заинтересирано за експанзију у Сјеверну Америку, попут осталих европских земаља, а с друге стране хтјели су да истраже могућност пловног пута уз обале Сибира до Кине.

Већ је Семјон Дежњев 1648. године опловио Берингов пролаз, али се за то није знало све до 1736. године. Беринг се упутио на пловидбу  јула 1728. године са сибирског полуострва Камчатка према сјеверу, у августу је препловио Берингов пролаз и упловио у Арктички океан. Лоше вријеме онемогућило му је прецизно разгледање, па није ни видио сјеверноамеричку обалу, али је исправно закључио да се она не спаја са Азијом.

За вријеме владавине царице Ане Беринг је добио прилику за другу експедицију. Његов једноставни план се, на крају, претворио у Велику сјеверну експедицију која је трајала од 1733 до 1734. године. Експедиција је успјела да картографира највећи дио арктичке обале Сибира. Беринг је  јуна 1741. године отпловио из Камчатке на броду Св. Петар, у пратњи Алексеја Чирикова на броду Св. Павле. Олуја их је раздвојила па је Чириков сам опловио и открио неколико Алеутских отока, с друге стране Беринг је упловио у Аљашки залив 20. августа. Из опрезности да сигурно врати брод и посаду, није се упуштао у детаљно истраживање већ је из сигурне удаљености опловио југозападну обалу Аљаске, Аљаску и Алеуте.

Због дуготрајне пловидбе патио је од скорбута (као и читава посада), па му је значајно опала концентрација и почетком новембра брод му се насукао на хридине острва Беринга поред Камчатке. Након његове погибије само је неколицина морнара успјела да се дочепа Сибира и донесе вијести о неслућеним могућностима за лов на крзнаше и богатим крајевима које су видјели уз Аљаску и Алеуте.