Rasparcavanje Crne Gore 1941

Љетопис, 20. мај 2019

Име: Ljetopis 20.05.2019 (1927 Carls Lindberg, 1941 Rasparcavanje Crne Gore 1941); Опис: Љетопис, 20. мај Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 20. маја 1941. године Италија је анектирала Боку Которску и дио Дубровачког среза и ту своју творевину назвала Провинција Бока Которска.

Rasparcavanje Crne Gore 1941Цивилну управу обављао је префект подређен гувернеру за Далмацију. Подручје Улциња, Тузи, Плава, Гусиња и Рожаја припојено је тзв. Великој Албанији, творевини насталој под протекторатом Италије, а на осталом дијелу Црне Горе, италијански фашисти су покушали да створе „независну државу“.

Петровдански сабор је била скупштина одржана 12. јула 1941. у сали Зетског дома на Цетињу од стране присталица стварања „независне државе“ Црне Горе. Сабор је прогласио поништење одлука Подгоричке скупштине и прогласио обнову Краљевине Црне Горе, али његове одлуке никад нијесу спроведене. Дио Црногорске федералистичке странке је  формирао Привремени управни одбор, који је касније прерастао у Централни национални комитет за ослобођење и успостављање независне Црне Горе. Команда италијанских окупационих снага и Централни комитет су образовали Привремени административни црногорски комитет од 13 чланова, који је и формално преузео власт од бана Зетске бановине Блажа Ђукановића. Сепаратисти су долазак италијанског окупатора и рушење Краљевине Југославије оцјењивали као ослобођење поробљеног црногорског народа од српског угњетавања. Долазак на Цетиње италијанског краља Виторија Емануела, ожењеног Јеленом, кћерком посљедњег црногорског краља Николе, средином јуна 1941. године сепаратисти су користили за приказивање Итаалијана као ослободилаца и пријатеља Црне Горе. Командант италијанске војске у Албанији чије су трупе запосјеле Црну Гору, наредио је стварање Цивилног комесаријата за Црну Гору, као органа врховне власти. Високи цивилни комесар је био врховна власт у Црној Гори. Почетком маја 1941. Италијани су распустили Привремени административни црногорски комитет, па је умјесто њега је цивилни комесар Серафино Мацолини именовао Савјетодавно вијеће Црногораца. Почасни предсједник Вијећа постао је Михаило Ивановић, а предсједник Јово Поповић, бивши црногорски министар у Лондону. Задатак Вијећа је било припрема за проглашење Краљевине Црне Горе. Савјетодавно вијеће је предложило да пријесто Црне Горе понуди Михаилу Петровићу Његошу, али је он то одбио. Међу водећим личностима на Петровданском сабору био је Секула Дрљевић. Усвојено је да број делегата буде 65 (према некадашњем црногорсвом уставу). Предсједник Сабора је био Михаило Ивановић.

Краљевину Црну Гору, само по имену, покушали су да обнове фашисти и црногорски сеператисти 1941. године. Послије окупације Краљевине Југославије, услиједило је њено разбијање стварањем нових држава под протекторатом нацистичке Њемачке, фашистичке Италије и њихових савезника на Балкану. Италијански фашисти су покушали да доведу на пријесто унука краља Николе, принца Михаила Петровића Његоша, али је велики патриота и човјек од части одбио окупаторску круну, па је умјесто ње одабрао ратно заточеништво у нацистичким логорима. Окупацијом Црне Горе почело је њено комадање. Сепаратисти су према туђим и давно пројектованим плановима са фашистима кренули у промјену бића Црне Горе, пропагирајући народносну индивидуалност и национално-ослободилачку еру. Позивајући се на хиљадугодишњу културу и државну независност истичу да имају “своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност”, па и “своје геније, симболе и светиње, заставу и своје народно име”. Тврде да се етнички формирао посебни “црногорски народ”, пропагирају импортовану и стару теорију да Црногорци нијесу Срби. Позивају омладину на “националну изградњу и уздизање”, ако желе да имају “слободну Црну Гору”. Умјесто државне (народне) заставе тробојке, из времена књажевине и краљевине Црне Горе, наметнута је црногорска ратна застава – алај барјак. Потом је стигла наредба о забрани постојећих уџбеника у свим основним и средњим школама. Српски, који је био званични језик, преименован је у црногорски. Услиједила је промјена назива улица. Секула Дрљевић  је постао сепаратистички вођа и народни учитељ, који је у окупирану Црну Гору дошао из усташке НДХ, а лист “Зета” тада је објавио вијест да ће свим црногорским градовима, селима и планинама одјекнути глас његове пјесме: “Вјечна наша Црна Горо”.

 

На данашњи дан, 20. маја 1927. године амерички авијатичар Чарлс Линдберг први je прелетио Атлантик монопланом „Дух Светог Луиса“ на релацији Њујорк – Париз.

Carls LindbergРођен је 1902. године у Детроиту, али већи дио свог дјетињства провео је на породичној фарми у Минесоти. Од малих ногу показао је склоност ка машинству и љубав према летењу.

Свој први лет са инструктором имао је 1922. године. Како би зарадио новац за осигурање,

без кога полазницима школе нијесу били дозвољени самостални тренажни летови, Линдберг ради као авиомеханичар и учествује на аеромитинзима као падобранац и акробата на крилима. Од зарађеног новца у прољеће 1923. године купује стари двокрилац коришћен у Првом свјетском рату и након получасовног тренинга са другим пилотом одлучује се на свој први самостални лет. Следећих годину дана проводи учествујући на аеромитинзима, овога пута не само као акробата већ и као пилот. Летачку академију америчке војске завршава 1925. године као први у класи и добија чин резервног поручника. Ипак, одлучује се за каријеру цивилног пилота и исте године приступа ваздушном поштанском сервису. У сталној потрази за изазовима, одлучује се да освоји награду од 25000 долара коју је 1919. године понудио Рејмонд Ортајг за први непрекидни лет на правцу Њујорк – Париз. Проналази финансијере за свој пројекат, осмишљава конструкцију авиона и коначно 20. маја 1927. године креће на историјски лет. Са собом је понио пет сендвича, воду и географске карте. Падобран и радио није носио не би ли на рачун њихове тежине натанкао додатно гориво. Након лета који је трајао 33 и по сати угледао је обрисе Ајфеловог торња и одушевљену масу која му је клицала.

Као изасланик америчке војске, у периоду између 1935. и 1938. године, Линдберг ће више пута одлазити у посјету нацистичкој Њемачкој не би ли направио извештај о њеној ратној авијацији – чувеном Луфтвафеу. Херман Геринг, главнокомандујући Луфтвафеа и други човјек Трећег Рајха одликоваће 1938. године Линдберга Орденом реда њемачког орла. Неколико мјесеци раније исти орден добио је и чувени амерички индустријалац Хенри Форд. Подржавање нацистичке теорије о надмоћи бијеле расе, категорично одбијање да се

одрекне нацистичког ордена и упорно заговарање америчког остајања по страни када је у Европи букнуо Други свјетски рат, довеле су Линдберга на удар јавности, али и под истрагу ФБИ-а. Након напада на Перл Харбур, напустио је став о немијешању у сукоб свјетских сила тражећи реактивацију свог положаја у војсци. Међутим, сам предсједник Рузвелт је стопирао његово ангажовање коментаришући да му у рату не требају они који сматрају да је унапријед изгубљен. Не мирећи се са одлуком предсједника, Линдберг је отишао на Пацифик и тамо као цивил учествовао у преко педесет борбених мисија америчке војске.

Послије рата бави се писањем књига од којих је најзначајнија аутобиографија издата 1954. године за коју је добио Пулицерову награду. Линдберг је умро 1974. године на Хавајима.