Esad Pasa

Љетопис, 21. април 2019. годуне

Име: Ljetopis 21.04.2019 (1913 Esad pasa, 1782 Arsenije Plamenac); Опис: Љетопис, 21. април Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 21. априла 1913. године Есад-паша је предао кључеве од Скадра престолонасљеднику Данилу Петровићу.

Esad PasaТом приликом Есад паша је принцу рекао: „Можете мислити како сам ожалошћен у овом часу, у ком чујем глас мојих милих које остављам у тој земљи. Али, уза све сам утјешен што сам побијеђен од храброг непријатеља, најјуначкијег што га има на свијету. На ове ријечи принц Данило му је одговорио: Не може бити жалостан онај који је свјестан да је извршио своју дужност. Ви сте је испунили. Велим Вам то ја, који сам био ваш истрајни непријатељ, али и ваш поштоватељ. Дивио сам се вашим официрима који су се увијек јуначки борили“. Но, црногорска застава је кратко била на скадaрској тврђави. Мјешовита флота блокирала је црногорску обалу, и црногорској војсци наредила да напусти Скадар, а Аустрији дозволила да нападне Црну Гору.

Есад–паша Топтани је био османлијски генерал и албански политичар с почетка двадесетог вијека. Остао је упамћен као велики хуманиста јер је објавио посебан проглас којим позива Албанце да помогну српској војци.

Породица Топтани је једна од најстаријих албанских феудалних породица и једна од неколико које су преузеле контролу над дијелом територије Српског царства цара Душана послије његове смрти 1355. године. Током окупације Албаније, Есад-паша је сарађивао са Србијом. Есад-паша је у српској влади нашао подршку за своју амбицију да постане албански владар, а Албанија на челу са Есад-пашом била би, заузврат, у српској сфери утицаја. Наиме, у превирањима након проглашења независности Албаније, крајем 1913. године је управо уз помоћ Србије преузео власт у централној Албанији, успоставивши неку врсту марионетске државе. Но, не задуго…Влада Србије је децембра 1914. године започела припреме за војну интервенцију у Албанији. Почетком 1915. године побуњеници су држали под опсадом Есад-пашу у Драчу и захтијевали од њега да објави рат Србији. Упркос упозорењима савезника, Никола Пашић се одлучио на војну интервенцију. У Албанију је послато преко 20.000 српских војника. Они су заузели Елбасан и Тирану, средишта побуне, и ослободили опкољеног Есад-пашу у Драчу. Есад-паша ово Србији није заборавио, па је током Првог свјетског рата био на њеној страни, омогућујући јој повлачење преко Албаније. Есад-пашина жандармерија је помагла српској војсци, обезбијеђујући сигурне пролазе, смештај и храну, и учествујући у сукобима са албанским одредима који су нападали српске јединице и избјеглице. Он је издао наредбу да се на територији Албаније обавезно мора примати српски динар као средство плаћања да би омогућио српским војницима, који су се повлачили преко Албаније, да купе намирнице за своје потребе. Албанска голгота је представљала највећу ратну трагедију српског народа. Српски губици би били далеко тежи да Есад-паша није остао вјеран споразуму у тим тешким тренуцима.

Есад-паша је 1916. године објавио рат Аустроугарској и Централним силама. Када је Аустроугарска окупирала већи дио централне и сјеверне Албаније, Топтани је побјегао из земље у Италију. За вријеме рата боравио је у Солуну и то на фронту са око 1.000 жандарма и присталица. Међутим, Албанија је проглашена италијанским протекторатом а Француска преузима команду над Есад-пашиним јединицама. Савезници одлучују да препусте контролу над Албанијом Италији. Након тога он све наде за повратак власти полаже у Србију. Под окриљем Краљевине СХС, Есад-паша је довео своју делегацији на Мировну конференцију у Паризу. Он је поднио меморандум о Албанији којим настоји да убиједи Париску мировну конференцију да је он једина легитимна власт у Албанији. У Албанији, српска војска је у оним областима из којих је истјерала аустроугарске трупе помогала организовање Есад-пашиних следбеника. Есад-паша обавијестио је присталице да се враћа у земљу и савјетовао их да дјелују у сарадњи са Србијом против Италијана. На брзину сазвана народна скупштина састављена од његових присталица у Албанији га је прогласила за краља. Но, док се спремао за повратак у Албанију, Есад-паша је убијен у атентату јуна 1920. године у Паризу. Убио га је политички активиста и члан албанског парламента, вјерујући да је сарађујући са Србијом издао интересе албанског народа. Многи Албанци су овај атентат сматрали херојским чином. Есад-паша је сахрањен на српском војничком гробљу на Тијеу у Болоњској шуми, гдје и данас у мору крстова стоји и један полумјесец.

 

  • На данашњи дан, 21. априла 1782. године у списима први пут је поменут владика Арсеније Пламенац.

Arsenije Plamenac BrceliЦрногорски владика, који је владао кратко вријеме након владике Саве Петровића, који га је као сестрића одредио за наследника, из манастира Брчели упутио је писмо ванредном провидуру Данијелу Барбару којим га је обавијестио како му је синовцу Михаилу на путу за Стањевиће одузето све што је имао код себе од стране Маињана, тражећи од провидура интервенцију да се све то поврати. Тај документ, са печатом Арсенија Пламенца митрополита цетињског, први је помен митрополита Арсенија у документима ИАК.

Арсеније Пламенац је најстарији син попа Раича, племенског првака, истакнутијег главара црногорског из прве половине XVIII вијека, савременика владике Данила. Уз то, Арсеније је био сестрић владике Саве Петровића. Након смрти владике Василија 1766. године, владика Сава је годину дана касније упутио свога сестрића код српског патријарха Василија Јовановића Бркића, да га рукоположи за архијереја. Арсеније је тако, већ у тим годинама, захваљујући наклоности свога ујака владике Саве, помоћи и препоруци Шћепана Малог предвиђен за будућег владику. Епископ Арсеније је постао помоћник владике Саве и помогао му у црквеним и земаљским пословима. Након смрти Шћепана Малог за архимандрита је рукоположен Петар Петровић којега је као дјечака, за живота владике Василија, владика Сава довео у манастир Стањевиће „на служби“, припремајући га за наследника. Док је Арсеније Пламенац био помоћник владике Саве, поред гувернадура Јована Радоњића, народ је све више фаворизовао младог његушког архимандрита. Остарјели владика Сава водио је очајничку политичку борбу и на унутрашњем и на спољашњем плану. Умро је у дубокој старости 1781. године у Стањевићима. У историографији је изречено доста престрогих судова о његовим државничким одликама, недостатку владарске енергије и борбене традиције. Пред смрт се стари владика опредијелио за митрополита Арсенија Пламенца, а не за архимандрита Петра Петровића, свога синовца, који је био врло омиљен и поштован у народу.

У вријеме владиковања Арсенија Пламенца у Црној Гори су се водиле жестоке политичке борбе између гувернадура Радоњића и његових присталица, с једне стране и главара и претежног дијела народа, с друге, који су истицали младог архимандрита Петра Петровића. Ове двије струје су скоро независно од старог и болесног владике водиле земаљску политику, унутрашњу и спољну. Владика Арсеније се, колико је могао, посветио рјешавању текућих, животних питања свога народа и земље. То свједочи његових неколико сачуваних писама и оскудна грађа. Рјешавао је разне спорове, нарочито имовинске, настојао да ублажи гладне године, позивајући народ да не троши неразумно чак ни за „крсно име“, „осим пуње и проскуре“, да због ужасне оскудице чак ни „одива у род не одлази“, да се људи стрпе док гладна година не прође. У противном, као и све владике црногорске клео је и анатемисао све који га не би послушали. Владика Арсеније је највише проводио у Брчелима, владикујући некако на маргини догађаја и изван тока главних дешавања у црногорском друштву и окружењу. Неки његови биографи су му, вајкајући се, замјерали што није умио да искористи историјску прилику и „владичанску власт пренесе на породицу Пламенаца“. Други су га правдали старошћу и болешћу, које су га везале за свој завичај, трећи су изрекли сувише строге и неодмјерене судове, који граниче са пањкањем, док га четврти нијесу ни поменули у својим студијама и прегледима црногорске историје. Владика Арсеније Пламенац је умро у Брчелима маја 1784. године. Након смрти владике Арсенија Пламенца, убрзо је на Општецрногорском збору за новога владику изабран архимандрит Петар Петровић, личност која ће обиљежити своју епоху и ударити темеље нововјековне Црне Горе. Тако су се, послије мањег прекида, митрополитско достојанство и владичанско звање поново вратили у кућу Петровић – Његош.