Peroj

Љетопис, 21. јул 2019

Име: Ljetopis 21.07.2019 (2008 Dinko Sakic, 1657 Peroj); Опис: Љетопис, 21. јул Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан 21. јула 1657. године власти Млетачке републике дале су одобрење да се у Перој усели 15 црногорских породица из Црмнице, Љуботиња, Његуша и Приморја, са око 77-оро чељади и 300 грла стоке.

PerojПретходне житеље Пероја поморила је куга, која је у том крају пустошила преко стотину година. Само четири мјесеца након досељења у Венецији је издата „Перојска повеља“, којом је Црногорцима у Пероју додијељена земља, пашњаци и шуме у трајно власништво. Упркос историјским и животним неприликама, вјерским и политичким притисцима, перојски су Црногорци током вјекова сачували своју вјеру, језик, традицију и обичаје. Изборили су се код млетачког Сената  за вршење православне вјерске службе и боравак свештеника у Пероју, односно за своју цркву, за гробље, за школу  и самосталност Пероја од пулске Општине. Вјерске обреде данас обављају у православној цркви Св. Спиридона, славе Светог Николу и Светог Димитрија, говоре српским језиком, имају своју школу, библиотеку „Његош“ са богатим фондом књига и „Друштво перојских Црногораца 1657“, које наставља да чува традицију и културу старе постојбине. Перој је био насељен у праисторији о чему свједочи некропола која се налази унутар старих градских зидова. Перој такође представља археолошки локалитет из римског доба. У то вријеме мјесто је било познато као Педроло. Кроз историју Перој су насељавали људи са разних простора. Године 1562. мјесто је било погођено маларијом и кугом, па су затим досељене 124 породице из Ромање (данашње Италије). Међутим, породице су се касније одселиле због противљења становника Пуле. Досељено је око 50 грчких породица са Пелопонеза и Кипра. Ове породице су се касније или одселиле или изумрле од куга, па је Перој 1644. године имао само три становника. Године 1657. досељено је 15 српских православних породица из Црмнице који су бјежали од турског окупатора. Млетачка држава им је дала плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније услиједило је 1671. године. Јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Иако је вршен  притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем XIX вијека. Перојци су управљали и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Прва и то непотпуна основна школа у мјесту отворена је 1845. године, а предавао је парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Перој је 1913. године „црногорска насеобина“ која је сачувала језик, вјеру, обичаје и женску ношњу. Мјесто је живописно, са кућицама лијепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.

 

  • На данашњи дан, 21. јула 2008. Године у затвору је умро Динко Шакић, командант усташког логора смрти “Јасеновац”.

Dinko SakicРођен је у околини Имотског. Проглашење Независне Државе Хрватске1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за предсједника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао злочинима. Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, којем је надлежност била организација логора, управа и њихово осигурање. Захваљујући родбинским везама са Лубурићем, започео је брз успон по усташкој хијерархијској љествици. Напредовао је у усташког поручника и постао „часник“ (официр) у команди логора Јасеновац. Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапријеђен у усташког натпоручника. Године 1944. постављен је за команданта – управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. Након рата, Шакић заједно са супругом пацовским каналима бјежи у Аргентину а 1947. године у Росарију је отворио малу фабрику текстила. Имао је  троје дјеце, којима је крштени кум био Анте Павелић. У Аргентини постаје ватрени перониста, и када је Хуан Перон смијењен са власти одлази у Шпанију, гдје је био најближи сарадник Вјекослава Лубурића. У Аргентину се враћа три године касније. Приликом посјете Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини, новинари су направили  интервју са Динком Шакићем. Он се тада први пут хрватској јавности похвалио својим дјелима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио и опет. Истом приликом сусрео се и са Туђманом, са којим се задржао у разговору, уз заједничку фотографију. Три године касније истраживачима центра Симон Визентал запао је за око Шакићев интервју аргентинском Каналу 13. Недуго потом Динка Шакића аргентинска полиција лишила је слободе. Шакић је из Буенос Ајреса у пратњи службеника Интерпола пребачен у Загреб. Због одговорности за геноцид над Србима, Динко Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва.  У лепоглавском затвору Шакић је почео да пише књигу мемоара (с радним насловом „Са  Поглавником у Алпама 1946. године“). Умро је у затворској болници Реметинец у Загребу. Динко Шакић је сахрањен у пуној усташкој униформи из Другог свјетског рата. На тој сахрани, доминикански свештеник одржао је говор у коме је  рекао да „суд који је оптужио Динка Шакића оптужио је Хрватску и Хрвате“ и да „сваки Хрват треба да буде поносан на име Шакића“. Он је такође тврдио да је Независна Држава Хрватска формирала темељ за успостављање модерне државе Хрватске. Динка Шакића терете да је лично, из разоноде и садизма, убио двадесет логораша. А он је изјавио: Са својих седамдесет, кад имам дјецу и унуке, понављам: Опет бих учинио исто…НДХ је била темељ на којем је изграђена данашња Хрватска.