Tjenanmen

Љетопис, 21. мај 2019

Име: Ljetopis 21.05.2019 (1989 Tjenanmen, 2015 unistena Palmira); Опис: Љетопис, 21. мај 2019 Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 21. маја 1989. године кинески студенти који су окупирали централни пекиншки трг Тјенанмен тражећи реформе, одбацили су захтјев владе да се разиђу.

TjenanmenУ априлу 1989. године на пекиншком тргу Тјенанмен почели су народни протести у име демократије и људских права, предвођени студентима, који су трајали седам недјеља, прије него што их је почетком јуна 1989. године силом угушило кинеско конзервативно државно руководство. Када је преминуо бивши генерални секретар кинеске Комунистичке партије Ху Јаобанг, који је важио за либералног реформатора, хиљаде студената и интелектуалаца су, у знак жаљења за њим, изашли на улице Пекинга и тако започели мирне протесте на највећем тргу на свијету. Протести су брзо задобили широку подршку градских становника и разоткрили дубоке подијељености у кинеском политичком руководству. Између априла и јуна 1989. године, милион младих људи, радника и сељака изашло је на трг Тјенанмен, захтијевајући демократију и протестујући против корупције, све док кинеске власти на њих нијесу послале војску и тенкове. Тада је убијено на стотине, а можда и на хиљаде младих људи, од којих су неке прегазили тенкови. Кинеска влада никада није у потпуности објелоданила што се тада догодило, а протесте је назвала „контрареволуционарном побуном“. Повода за демонстрације било је неколико – прије свега је то била смрт Јаобанга, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца, а споран је био правац политичких и економских реформи. Универзитетски студенти који су се окупили на тргу Тјенанмен у знак жаљења за Јаобангом такође су изразили незадовољство због инфлације, ограничених изгледа за изградњу каријере и корумпираности партијске елите. Тражено је, такође, да влада буде одговорна, а захтијеване су и економске реформе, слобода штампе и говора, као и поновно успостављање радничке контроле над индустријом. На врхунцу протеста, око милион људи било је окупљено на тргу Тјенанмен, организован је и штајк глађу, а демонстрације су се до средине маја прошириле и на око 400 градова широм Кине. Влада је у почетку заузела помирљив став према демонстрантима, али су се напослијетку кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски званичници одлучили на примјену силе, те су партијске власти прогласиле ванредно стање и у Пекингу мобилисале чак 300.000 војника. Кинеска влада је на међународном плану оштро осуђена због примјене силе против демонстраната, а владе западних држава наметнуле су јој економске санкције и ембарго на испоруку оружја. Након примјене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржавалаца, угушени су остали протести широм Кине, протјерани страни новинари и спроведена стриктна контрола над извјештавањем о догађајима у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбједносне снаге су појачане, а званичници који су са наклоношћу гледали на протесте били су деградирани или суспендовани. Џао Цијанг, бивши секретар Комунистичке партије, послије протеста на тргу Тјенанмен избачен је из партије и стављен у кућни притвор, а њега је замијенио Ђијанг Цемин. Политичке реформе су у великој мјери обустављене, а економске нијесу настављене све до 1992. године. Кинеска влада до дан данас забрањује да се о протестима расправља у било ком облику или да се обиљежава сјећање на њих, а због недостатка података из Кине многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени, док се процјене броја убијених крећу од неколико стотина до неколико хиљада.

 

  • На данашњи дан, 21. маја 2015. године екстремисти Исламске државе преузели су контролу над археолошким локалитетом у Палмири, само неколико сати пошто су освојили тај град у централној Сирији.

PalmiraПрипадници Исламске државе минирали су и разнијели Тријумфалну капију, један од најзначајнијих споменика у древном сиријском граду Палмири као и два позната храма у Палмири, храм Балшамин и храм Бел.

Прије четири хиљаде година, становници једног мирног пустињског сеоцета на рубу оазе вјероватно се ни у сновима нијесу кретали широким улицама отмене камене метрополе, коју ће вјетрови будућности, на том мјесту, саградити и смрвити у прах. Село је вјековима живјело у тихој изолацији, окружено далеким пјешчаним хоризонтом који нити пријети нити обећава, све док мудри краљ Соломон није на свом радном столу раширио празну мапу пустиње, запитавши се како најбрже стићи од Месопотамије до Медитерана. Једном примијећено, арамејско сеоце, скромно названо Палма (Тадмор), више није могло измаћи дугачкој руци прогреса. Острво зеленила у океану усијаног пијеска постало је одмориште бескрајних каравана који су се, не бројећи дане, теглили с краја на крај огромног свијета за који нико није био сасвим сигуран ни како тачно изгледа, ни гдје се завршава. Подигнуте су зидине и утврђења а ускоро и раскошне куће за оне који су се обогатили од трговине. Улице су оивичене колонадама коринтских стубова, гробнице испуњене мраморним статуама својих упокојених становника, а ускоро је стигао и пространи амфитеатар, за растуће културне потребе све имућнијег становништва, као и гигантски храм, земаљска кућа врховног бога који је све то омогућио. Половином III вијека н. е., на палмирски пријесто долази Зенобиа, амбициозна краљица, коју је у историју ушла отворено изазвавши ауторитет Римског царства. Њена армија окупирала је римске провинције Местопотамију и Сирију, а убрзо и Египат, током ратног похода којим је лично командовала. Понесена успјесима, Зенобиа свог малољетног сина проглашава за цара, чак почиње да кује и новац са својим и његовим ликом. Следећа планирана дестинација њеног освајања требало је да буде Антиохија.  Римљани су организовали казнену експедицију, којом је заповиједао сам римски император и убрзо је освојили пустињски град. Зенобиа је заробљена и послата у Рим. А Палмира? Нагло осиромашена и разорена, наставља да постоји као сијенка свог некадашњег сјаја; током наредних вјекова, неколико земљотреса погоршава стање ионако оронулих грађевина, да би у XV вијеку, послије најезде Монгола, град био напуштен и потпуно заборављен, све дубље тонући у море пијеска. Палмира је наново откривена тек 1678. године, када су је посјетила два енглеска трговца, доносећи Европи фантастичне приче о пустињском граду и легендарној краљици која се усудила да изазове моћни Рим а тек 1920.  године започињу озбиљна ископавања, која трају до дан данас. Упркос снажним утицајима својих моћних сусједа, архитектура Палмире није ни римска, ни грчка, ни персијска. Распоред храмова, улица и тргова не одговара класичном распореду римских градова. Језик који се у Палмири користио био је један дијалекат Арамејског језика који данас говори још свега неколико старих људи недалеко од Дамаска.