- На данашњи дан, 22. августа 1864. године потписана је Прва женевска конвенција.
На међународној конференцији 12 држава приступило је Конвенцији која је данас позната као Прва женевска конвенција. Поред правила која регулишу положај и поступање са рањеницима и болесницима у рату, Конвенција је дефинисала и знак заштите, црвени крст на бијелом пољу. Данас Женевске конвенције престављају низ од четири међународна споразума, које су потписале и ратификовале 196 држава са циљем заштите живота и достојанства током оружаног сукоба, као и ограничавања средстава и начина ратовања како би се смањиле непотребне патње и разарања. Женевске конвенције су низ од четири међународна споразума потписаних у Женеви (1864. 1906. 1929. и 1949. године), чиме су успостављени хуманитарни принципи по којима су земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и цивилима за вријеме ратних сукоба. Кршење Женевских конвенција постојало је и постоји међу странама у свим сукобима. Из тих разлога формиран је Међународни суд правде као и ad hoc основани судови по одлукама УН. Највећи допринос побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника свакако је учињен усвајањем Женевске конвенције из 1949. године. Првом Женевском конвенцијом значајно је проширена заштита рањеника и болесника у оружаним сукобима на копну док је Другом женевском конвенцијом побољшана протекција рањеника, болесника и бродоломника који се нађу на мору. Међутим, ове конвенције су ограничиле заштиту превасходно на рањенике, болеснике и бродоломнике у оружаним снагама а њихов главни недостатак био је у томе што наведени појмови нијесу били прецизно дефинисани услед чега је био споран и домашај релевантних одредби. Ови недостаци отклоњени су допунским протоколом. Протоколом су изједначена војна и цивилна лица. Ипак, треба имати у виду да рањеници, болесници и бродоломници који припадају оружаним снагама, за разлику од цивила истог статуса, након што падну у руке непријатељу добијају статус ратних заробљеника, тако да се могу користити кумулативном заштитом. Што се саме заштите тиче, предвиђено је да ова лица у свакој прилици буду поштована и заштићена. Са њима се у свакој прилици мора поступати хумано, и мора им бити пружена, у што краћем року и без икакве дискриминације, љекарска помоћ и њега коју захтијева њихово стање. Изричито су забрањена угрожавања њихових живота и личности, а нарочито убиства, мучење или вршење биолошких експеримената. Позитивне обавезе укључују дужност проналажења и прикупљања непријатељских рањеника, болесника и бродоломника и пружање његе овим лицима. У те сврхе војна власт може позвати на милосрђе становништво ради добровољног прикупљања и његовања ових лица, као и заповједнике неутралних трговачких бродова, ради преузимања и неговања рањеника, болесника и бродоломника као и ради прикупљања мртвих. Такође, предвиђена је обавеза страна у сукобу да у што краћем року идентификују и попишу рањенике, болеснике, бродоломнике и мртве који су пали под њихову власт, и да преко својих националних бироа, ове податке доставе Централном бироу Међународног комитета Црвеног крста у Женеви.
- На данашњи дан, 22. aвгустa 1978. године умро је предсједник Кеније и публициста Џомо Кенијата, један од најистакнутијих афричких бораца против колонијализма.
Био је предсједник Кенијског афричког савеза који је 1963. године изборио независност земље од Велике Британије, затим премијер, а онда шеф државе. Џомо Кенијата се сматра оцем кенијске нације, и због тога и назив Кенијата (Отац Кеније). Аеродром у Најробију носи његово име као и велики број институција у Кенији, улице, главни тргови итд… Кенијата је примљен у Законодавно вијеће Кеније послије пуштања из затвора. Од 1961. до 1962. године водио је делегацију КАНУ-а (Кенијске афричке народне уније) на прву и другу Ланкастерску конференцију у Лондону гдје се разматрало о кенијском уставу. Избори су одржани у мају 1963. године, главни конкуренти су били Кенијатина КАНУ (унитарсти) и КАДУ (која се залагала за федералну државу). КАНУ је побиједио освојивши 83 мјеста од 124 укупно. Кенијата је постао премијер аутономне кенијске владе, док је краљица Елизабета II остала вођа државе. Залагао се да бијелци досељеници не напусте Кенију и пропагирао помирење. Кенијата је задржао улогу премијера послије независности која је проглашена децембра 1963. године. 1964. године Кенијата је постао предсједник када је успио да излобира да парламент промијени устав, од Кеније начини републику, те је постао извршни предсједник: шеф државе, предсједник владе, као и врховни заповједник оружаних снага. Владао је Кенијом на слични начин као и што су остале афричке вође у то доба. Његова политика се базирала на постепеној арфиканизацији владе, кроз задржавање великог броја службеника из Европе, и њихово полако замјењивање Кенијцима. Новембра 1964. године КАДУ се званично распала, и њени представници су се придружили КАНУ-у, формирајући једну партију. Кенијата је поново изабран без противкандидата, наставио кориговање устава, и јачао своју моћ. КАНУ је остала као једина политичка партија у Кенији. До краја његове владавине, Кенија је била једнопартијска земља и Кенијата је користио методе од казне до родољубља, као и пажљиво постављање људи у државни апарат, како би се што дуже одржао на власти. У неколико наредних мандата опет је представљао јединог кандидата за предсједника, те је остао на челу државе све до своје смрти 1978. године. Кенијата, како је био познат међу масама, је био важан и утицајан државник у Африци. Сматра се да је он један од заслужних што је Кенија постала независна као и да је од ње направио релативно просперитетну капиталистичку државу. Водио је умјерено прозападну политику, као и антикомунистичку економску филозофију и спољну политику. Међутим превидио је неке кључне ствари, попут реформе власништва, стварање нових институција, као и чланство Кеније у Уједињеним нацијама. За вријеме његове владавине оформљена је релативно мирна и стабилна држава, развијала се економија и привлачене су велике количине страног капитала, те самим тим и створена црна кенијска средња класа.
