- На данашњи дан, 22. маја 1992. године у болници у Бањалуци умрла је прва беба због несташице кисеоника, јер, током борби у грађанском рату у БиХ српских јединица против муслиманских и хрватских снага за коридор код Брчког, САД и остале западне земље нијесу дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.
До јуна 1992. године у Бањалуци је умрло 12 беба, које су постале симбол кршења људских права и нељудскости међународне заједнице, јер не постоји циљ којим ће икад ико моћи да оправда коришћење таквог средства. Смрт 12 бањалучких беба је догађај који се десио у мају и јуну 1992. године током распада Југославије и рата у БиХ, када је на одјељењу за интезивну његу у бањалучком породилишту умрло 12 новорођенчади услед недостатка кисеоника потребног за адекватан третман. Несташица је била последица блокаде српске територије од стране хрватских и муслиманских војних снага у рејону Семберије на сјевероистоку БиХ. Ове смрти као и све већа несташица основних животних потрепштина су биле разлог за велику војну операцију „Коридор“, гдје су се снаге Војске Републике Српске сукобиле са хрватским (Хрватска војска и ХВО) и муслиманским (ткз.Армија БиХ) војним снагама. Сукоби су трајали од 14. до 26. јуна 1992. године и завршили су се пробојем блокаде. Касније у народу ова историјска војна побједа је названа “Коридор живота”, јер је омогућила нове животе. Сам град и околина Бања Луке нијесу имала ратна дешавања, али су се у близини Бања Луке водиле жестоке борбе српских војника против муслиманских и хрватских, које су углавном дјеловале скупа. Војска Републике Хрватске је такође извршила агресију на Босни и Херцеговину, прво у сјевероисточним дјеловима БиХ око Брчког, Оџака и Орашја, а потом у југозападним дјеловима БиХ: Чапљина, Дувно, Ливно, Купрес. Поред хране, недостајало је највише медицинског и санитетског материјала. У то вријеме су хрватске и муслиманске војне снаге под блокадом држале „посавски коридор“, који је повезивао западни дио Републике Српске и Републику Српску Крајину са источним дијелом и Србијом. Овим је било онемогућено да се потребан кисеоник до Бање Луке достави копном. Једини пут којим је кисеоник било могуће доставити је ваздушни, али због забране лета над територијом БиХ од стране Савјета безбједности, авиону који је требало да из Београда достави кисеоник за Бању Луку није био дозвољен лет. Упућени су многи апели за помоћ али иако су представници УНИЦЕФ-а и осталих међународних хуманитарних организација били добро упознати са овим проблемом, авион са боцама кисеоника је неколико дана чекао дозволу за полијетање коју на крају није добио. Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дјечје болести у Бањој Луци. Иако су доктори покушали да употријебе „индустријски кисеоник“ којег су добили од ВРС и неколико приватних предузетника, као и од неколико грађана, то је било недовољно да се бебе спасу. Након седам дана од датума смрти последње умрле бебе, Војска Републике Српске заједно са јединицама Српске Војске Крајине успоставља коридор са Србијом, којим се од тада кисеоник редовно могао достављати и омогућено је боље снабдијевање западних српских земаља. Двије бебе из Бања Луке су успјеле да преживе али не задуго и не без последица.
- На данашњи дан, 22. маја 2002. године бивши члан Кју клукс клана Боби Френк Чери проглашен кривим за убиство четири дјевојчице црнкиње. Оне су погинуле 1963. године у експлозији динамита који је он поставио у цркви у Бирмингему.
Кју Клукс Клан, који је настао на америчком југу након Грађанског рата, почео је као тајно друштво посвећено одржавању надмоћи бијеле расе. Иако је данас од Клана буквално остала само униформа међу бијелим националистима, вијек и по био је водећи глас нетрпељивости у САД-у. ККК је први пут настао у јужним државама САД одмах након Грађанског рата, 1861-1865.године и био је тајно друштво посвећено одржавању надмоћи бијеле расе, које је подразумијевало осигурање да новоеманциповани Афроамериканци никада не би могли да приступе политичким, грађанским или економским правима. У овом периоду Клан је дјеловао као терористичка група: користио је мучење и убиства (посебно линч), као и економску принуду, не само да би казнио појединце који су изгледа изазивали бијелу моћ, већ и да тероришу читаву популацију црних људи. Њихов успон великим дијелом почивао је на изградњи страха, а то су постигли тако што су понављали лажне оптужбе. Неколико бијелих елита са југа, које су се супротставиле Клану, обично су оправдале неактивност тврдећи да је то приватна, недржавна организација сиромашног, необразованог “бијелог отпада”, тако да су полиција и судови били немоћни да га контролишу. То је наравно био лажан изговор, а полиција и шерифи често су се састајали и прикључивали Клану, осигуравајући да он може да дјелује некажњено. Они који су правдали своју неактивност у Клану, тврдили су да су њихове одоре, хаљине, капуљаче и маске онемогућиле идентификацију чланова. Ово такође није било тачно: у већини заједница идентитети чланова ККК су били добро познати. ККК је све до 1920-их остао ограничен само на југ земље, када је експлодирао у масовни покрет у сјеверним државама. Али овај “други Клан” је био другачија звијер. Његов успјех у регионима гдје је црног становништва још увијек веома мало, резултат је проницљивог стратешког потеза: док је остао тако расистичан као и његов предак, ускладио се са анти-имигрантским кампањама и усредсредио је своју демагошку нетрпељивост на имигранте, католике и Јевреје. Бијела боја је тако постала аутентични американизам, из којег су трајно искључени људи друге боје. Овај ККК из 1920-их се истицао само у интензитету и ширини свог страха. Штавише, еугенику, која је подијелила људе на инфериорне и супериорне категорије, многи академски стручњаци прихватили су као добру науку и здравствену политику и учила се у већини биолошких уџбеника из тог периода – пружајући “научну” потврду за нетрпељивост. Главна стратегија ККК била је изборна. Гласачи Клана, изабрали су 16 америчких сенатора, десетине конгресмена, 11 државних гувернера и хиљаде државних и локалних званичника; то су били политичари који су отворено давали подршку Клану, обећавајући да ће повратити Америку од “ванземаљаца”, али су их и чланови Клана уцјењивали да ће остати без гласача. Милиони Американаца, укључујући и бијеле протестанте, противили су се Клану. Али њихове критике приказивале су припаднике Клана као необразоване, заостале људе, неподобне и несофистициране. Међутим, оптужбе су биле и лажне и контрапродуктивне, јер је већина чланова Клана била образована, из средње класе а не из руралне, а организација је напредовала у неколико великих градова као што су Детроит, Лос Ангђелес, Портланд. Међутим, до краја 1920-их, Клан се драматично смањио, па је са чак 5 милиона чланова спао на неколико стотина хиљада. Губитак моћи догодио се изнутра: чланови су замјерали сталном захтјеву за штабове и друге дажбине у националном штабу, корумпирани лидери су били ухваћени пијани или су оптужени за проневјеру. Његов пад није значио да су идеје Клана изумрле, а неки су се придружили нацистичким групама. Данас смо свједоци оживљавања већине Кланових вриједности, а у њиховој сржи је тврдња да је једна раса (етничка група) аутентична суштина нације.
