Braca Limijer

Љетопис, 22. март 2019

Име: Ljetopis 22.03.2019 (1794 kongres USA zabranio prevoz crnih robova, 1895 Braca Ogist, prvi film); Опис: Љетопис, 22. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 22. марта 1895. године пионири филма браћа Огист и Луј Лимијер демонстрирали су у Паризу први пут покретне слике, употријебивши целулоидну траку.

Braca LimijerБраћа Лимијер били су француски хемичари, индустријалци, проналазачи и аутори првог филма у историји. Луј је развио метод за прављење фотографских плоча, а фабрика коју су браћа основала у Лиону за израду фотографског материјала: хартија, хемикалија, производила је 15 милиона плоча годишње. Радили су на унапријеђивању кинематоскопа. Патентирали су своју верзију прве филмске камере и пројектора, кинематограф. Изумјели су поступак снимања у природним бојама и одржали прву филмску представу на свијету. Њихови филмови „Улазак воза у станицу“ и „Излазак радника из фабрике“ сматрају се првим у историји филма. Године 1896. браћа су направила више од 40 филмова снимајући свакодневни живот у Француској. Правили су прве филмске журнале, шаљући сниматељске екипе широм свијета да сниме нов материјал и прикажу њихове филмове. Поред свих филмова које је Луј режирао он је продуцирао око 2000 филмова. Браћа Лимијер су заслужни и за неке од основних изума у колор фотографији. Иако су браћа Макс и Емил Складановски из Њемачке, творци уређаја под називом биоскоп, и Француз Анри Жоли који је изумио фотозоотроп, браћа Лимијер заслужују да буду издвојена од осталих изумитеља. Њихове преносиве камере са ручним управљањем омогућиле су да се снимају, штампају и пројектују покретне слике. Убрзо су се по цијелом свијету снимали портрети, призори из живота, као и филмови војничког, комичног и панорамског садржаја. Филмови браће Лимијер више су се ослањали на документарност снимљених призора тадашње фотографије него на театарску поставку. Њихова сценска дубина доприносила је реалистичком приказу уласка воза у станицу Ла Сиота, а основна наративна структура, која је садржала почетак, средину и крај, била је присутна чак и у филму „Излазак радника из фабрике“. Филмски журнали браће Лимијер, чије су одлике ужурбаност и реалистичност, представљају претечу стила совјетских документариста и италијанских неореалиста, док филм „Бебин доручак“ одликује изразито породична атмосфера. На програму Лимијерових нашао се и филм „Поливени поливач“, прва филмска комедија и најранији наративни филм. У том филму несташни дјечак подиже ногу са цријева у тренутку када баштован загледа крај цријева да види због чега вода не тече.

Брзина којом се у кинематографији развио сложени кодекс тренутно препознатљивих наративних симбола, као и филмски језик и поетика, још је импресивнија ако се филмска историја упореди са историјом других облика умјетности, попут романа. Ипак, у почетку историје филма већина није сматрала филм, заснован на тривијалној литератури, стриповима, популарној фотографији и мелодрами, обликом умјетности. Филм се третирао као вашарска атракција, мађионичарски реквизит. Путујући приказивачи су приказивали своје филмове на вашарима и карневалима. Пројекција филма браће Лимијер сматра се најзначајнијим датумом у историји филма.

 

  • На данашњи дан, 22. марта 1794. године Конгрес САД усвојио закон којим је америчким бродовима забрањен превоз црних робова из Африке у Америку.

RopstvoНајранији извор у коме се помиње ропство је Хамурабијев законик (Месопотамија, око 1800. п. н. е.) из кога се види да је већ тада било широко распрострањено и прихваћено. Историја ропства у античком свијету је блиско повезана са ратовањем. Извори из Месопотамије, Египта, Израела, Грчке, Рима, Персије, Кине, цивилизација Маја, Астека и Индије обилују поменом ропства у ратном контексту. Ратни заробљеници су најчешће завршавали као робље на имањима победника. У многим заједницама, број робова је далеко премашивао број слободних људи. Према робљу се свуда поступало окрутно, али не и крајње сурово јер су били „скупоцјена роба“. Ропство се појављује прије писане историје на свим континентима. Послије усвајања писане ријечи, примјери ропства биљеже се међу разним племенима Германа, Викинга, Арапа, Индијанаца, у Африци, на Новој Гвинеји, Новом Зеланду. Дужничко ропство се такође појављује јако рано. У Хомеровој Грчкој било је ријетко али законито да господар бије или убије роба. Египћани су робље доводили из ратних похода или су их куповали. У Египту није било много робља. Земљу су обрађивали слободни сељаци а упркос раширеном вјеровању, пирамиде су градили слободни радници. Сви робови били су у власништву фараона и нијесу продавани осталим грађанима. Фараони су имали обичај да покањају робље свештеницима и војсковођама. У Риму око 15% до 20% популације били су робови. Положај роба је зависио и од врсте посла којим се бавио, те су робови који су радили у господаревој кући били у знатно бољем положају од робова земљорадника. Робови у Риму који су учествовали у побунама често су завршавали на распећу. Живот роба у древној Кини је био изузетно тежак. Многе имућне кинеске фамилије су робове користиле за сваки тежи рад у пољу и кући. На двору кинеских царева било је и више хиљада робова. Арапи су налазили робље првенствено по насеобинама и лукама источне Африке. Ово је један од најстаријих познатих путева трговине робљем и стотинама је година старији од трансатлантске трговине коју су вршили Европљани. Робови ухваћени на обалама источне Африке завршавали су у Арабији, на блиском истоку, Персији и на индијском полуострву. Процјене броја Африканаца који су овако одведени са континента крећу се од 11 до 17 милиона од 650. године до 1900. године. Број робова које су Европљани одвели у Америку је око 11-12 милиона од око 1500. године до касних 1860-их година. У Османском царству робиње су служиле често само као средство за продужетак лозе Султана, рађајући му синове и тиме јачајући његову моћ али само ако су биле за њега вјенчане. Турци су у робље одводили балканске народе и народе са простора јужне Русије. Будући да је највећи број робова у Турској било хришћанске вјере, ропство је превасходно имало религијску а не расну конотацију. Елитне трупе турске војске били су јаничари и готово сви су поријеклом са Балкана.

Открићем Америке и стварањем првих колонија почиње око 1500. године и трансатлантска трговина робљем из Африке за Америку. Одвођена су и продавана читава племена и села са простора западне Африке које чине данашње државе Гвинеја, Конго и Ангола. Познати су случајеви преко 250 побуна Африканаца робова на бродовима који су их одводили у далеки Нови Свијет. Европске земље које су учествовале у овој трговини биле су Француска, Британска империја, Португалија, Шпанија, Белгија, Холандија а у многим су другим државама постојале фирме које су се тиме бавиле. Робови су одиграли изузетно важну улогу, нарочито у економском смислу, у свим робовласничким друштвима. Таква је ситуација и са земљама као што су Бразил, Бермуда, Куба, Хаити, Јамајка, Доминиканска Република и САД. Нетрпељивост између робовласничког југа и напреднијег сјевера у САД око питања ропства сматра се једним од узрока Америчког грађанског рата 1861. године.