Sveta Sofija

Љетопис, 23. фебруар 2019. године

  • На данашњи дан, 23. фебруара 532. године византијски цар Јустинијан I наредио је изградњу нове православне базилике у Константинопољу, Храм Свете Мудрости Божије.

Sveta SofijaОва грађевина, која хиљаду година била хришћански храм па онда пола миленијума џамија а сада музеј, током цијелог свог постојања не престаје да импресионира људе. Дивимо јој се иако већ пола миленијума не служи као православни хришћански храм. Дивимо јој се јер је грандиозна, јер је акт архитектонске револуције, јер је модел по коме су касније грађене многе цркве, јер је живи доказ величанствености православног Ромејског царства, јер је симбол неких давних времена која сви воле да идеализују. На мјесту на коме се данас налази Аја Софија првобитно се налазила тзв. Велика црква саграђена средином IV вијека, тако названа јер је била највећа у Цариграду тог доба. Велика црква је спаљена јуна 404. године, током великих немира у Константинопољу. Од те богомоље ништа није остало. Јустинијан одлучује да сагради нову базилику, грандиознију не само од претходних које су се налазиле на том мјесту већ и грандиознију од свега до тада виђеног, и то не само у хришћанском свијету већ у свијету уопште. Мермер, стубови и сви остали материјали коришћени при градњи довожени су из свих крајева империје, која се за вријеме Јустинијана протезала од југа Шпаније преко сјеверне Африке и Италије па све до источних крајева Медитерана које обично повезујемо са Византијом. Архитектонски значај ове грађевине моментално је признат, а сматра се и да је промијенила историју архитектуре. Њен утицај чак и на градњу каснијих отоманских џамија је скоро па физички опипљив, толико је велик.

Саграђена је за само 5 година и 10 мјесеци. Додуше, мозаици унутар ове монументалне богомоље завршени су тек за вријеме Јустинијановог наследника и сестрића Јустина II.

Храм Свете Мудрости Божије је била највећи храм на свијету у току првих хиљаду година свог постојања, и тек је градњом Севиљске катедрале 1520. године прешла на друго мјесто ове листе. Додуше, тада је већ била конвертована у џамију па је упитно да ли ју је севиљска богомоља директно срушила са ове позиције части, или се пак попела на упражњено место.

У току својих првих хиљаду година постојања није увијек била православна црква. Када су латински крсташи заузели Цариград 1204. године и основали Латинско царство, овај храм је постао римокатоличка катедрала. Тек се 1261. године, када су Грци повратили град на Босфору, вратио у оквире Православне цркве.

Када је 1453. године Цариград коначно пао под турском најездом, султан Мехмед II дао је дозволу својој војсци да три дана неометано хара и пљачка Цариград. Мноштво народа се сакрило у Храм Свете Мудрости Божије, а свештеници су вршили службу до последњег тренутка. Међутим, исламски ратници су упали у храм и побили старе, болесне и рањене. Оне које нису побили — поробили су, а унутрашњост девастирали. На крају је султан ушао у храм и наредио да се моментално претвори у џамију. Након рушења Отоманског царства режим нове Републике Турске на челу са Кемалом Ататурком ову светињу је прогласио за музеј, што је она остала до данас.

Латини су 1204. године вандализовали велики број унутрашњих декорација, а многи златни мозаици су однијети у Венецију. Оно што је остало, као и оно што су Грци након ослобођања града обновили, премалтерисано је након доласка Турака. Премалтерисано и срећом заборављено па тако и сачувано. Откривено је поново у XIX вијеку када је малтер почео да отпада, а султан остао нијем пред том љепотом и наредио да се нипошто не дира.

Зидови храма свједочили су 1054. године догађају у којем је кардинал Хумбер од Силве Кандиде у име римског папе пред окупљеним свијетом и свештенством екскомуницирао цариградског патријарха Михаила I Керуларија, након чега је патријарх изопштио и њега и папу. То се данас зове Велики раскол, мада је то био само почетак. Међутим, нико од присутних није знао да је папа Лав IX умро три мјесеца раније, па је све то што се одиграло правно и канонски било ништавно.

 

  • На данашњи дан, 23. фебруара 1443. године рођен је мађарски краљ Матија Хуњади, код Срба познат као Матија Корвин.

Matija Korvin

Био је син Јаноша Хуњадија, кога је наша народна епика опјевала као Сибињанин Јанка. Током владавине успјешно је ратовао против Турака и Хабзбурга. Обновио је мађарску државу послије деценија анархичног стања. Успјешно је реорганизовао земљу – финансије, војску, правосуђе и администрацију. У периоду његове владавине значајан проценат припадника војних формација под његовом командом, чинили су Срби. Помагао је развој градова, у Пожуну (сада Братислава) је основао универзитет а 1472. године и прву штампарију. Корвин је од латинског “Корвус” – гавран, пошто се представа гаврана налазила на његовом личном грбу. Посједовао је једну од највећих приватних библиотека свога доба.

Матија Корвин, један од најмоћнијих и најбогатијих краљева у Европи свог времена, изабран је за угарског краља 1458. године. У то доба још није био навршио ни 15 година. Био је син познатог војсковође Јаноша Хуњадија, који се истакнуо у биткама против Османлија. Избор Матије за краља одржан је код Будима. Великаши су се састали у будимској тврђави, док се ниже племство окупило на Ракошком пољу с друге стране Дунава (код Пеште). Ракошко поље било је важно састајалиште угарског племства. Налазило се сјевероисточно од Пеште, на удаљености неколико километара од града. При избору се дио људи скупио и на залеђеном Дунаву ишчекивао резултате избора. Матија је био један од најомиљенијих угарских краљева, а на власти се ослањао на средње и ниже племство, свештенство и градове. Успио је да сломи самовлашће угарских великаша те је, наметањем краљевског ауторитета, утемељио централистичку монархију. За учвршћење краљевске власти од велике су важности биле пореске реформе које је спровео и тиме повећао краљевске приходе четири до пет пута, што је омогућило оснивање сталне најамничке војске. Осим што је имао велике приходе, Матија Корвин освојио је и многе сусједне земље, дјелове Аустрије, Чешке и Шлеске и узео је и титулу краља Чешке. Посебна заслуга Матије Корвина је заустављање напредовања Турака након пада Босне. Наиме, његове снаге су ослободиле Јајце и организовао је Јајачку и Сребреничку бановину као штит од османлијских продора. Доба владавине Матије Корвина остало је запамћено као својеврсно златно доба у историји угарског краљевства. На свом двору окупио је водеће хуманисте и био је заштитник умјетности.