- На данашњи дан, 23. јула 1885. године умро је амерички генерал и државник Јулисиз Симпсон Грант, врховни командант армије Сјевера у грађанском рату и предсједник САД.
Грант је био амерички војсковођа и писац познат као један од најзаслужнијих личности за побjеду Сjевера у Америчком грађанском рату, али и као 18. предсjедник САД. Војну академију завршио је у Вест Поинту, а када је избио Амерички грађански рат ступио је у армију Сjевера. Убрзо је постао бригадни генерал. Грантова виксбуршка операција, коју многи држе једном од најблиставијих у историји ратовања, је прво одсjекла Виксбург од линија снабдијевања, а потом након битке код Чемпион Хила натјерала јужњачке снаге у зидине Виксбурга. Опсада града се завршила јужњачком предајом. Њоме је Конфедерација пресјечена напола, а Сјевер стекао контролу над кључном саобраћајном комуникацијом. Уз битку код Гетисбурга, која се завршила исти дан, тај се догађај се сматра прекретницом након које Југ више није имао никакве шансе да добије рат. Међутим, рат се наставио. У септембру су јужњаци предузели офанзиву у источни Тенеси, поразили сјеверњаке у бици код Чикамуге и блокирали сјеверњачки гарнизон у граду Чатануга. Грант је у октобру успио да деблокира гарнизон, а у новембру у одлучној бици код Чатануге тешко је поразао јужњаке и тако створио базу за будући продор у Џорџију. Све је то Линколна увјерило да је Грант права личност за мјесто врховног команданта снага Уније. На то је мјесто именован у марту 1864. године и одмах је разрадио стратегију којој је циљ био Конфедерацију напасти из неколико праваца истовремено, раздвојити је на неколико дјелова и лишити је сировина и других ресурса за даље вођење рата. Грант је потиснуо снаге Југа и у бици код Ричмонда принудио је генерала Лија, врховног заповједника снага Југа, на капитулацију, чиме је рат завршен. Грант је приликом предаје инсистирао да се према пораженом непријатељу добро поступа, како би се што више очувао његов понос и тако олакшало помирење након рата који је и дан-данас најкрвавији у америчкој историји. У периоду непосредно након рата Грант је уживао зенит популарности. Нови предсједник Ендру Џонсон, замјеник убијеног Линколна, именовао га је првим генералом армије у америчкој историји. Формално је постао члан републиканске странке и на конвенцији прихватио кандидатуру за предсједника. У новембру је релативно лако побиједио демократског кандидата Хорејшија Симора. Грант је лако добио другу републиканску номинацију и на тим изборима је добио још већи број гласова. Међутим, САД je захватила велика економска криза. Следеће године су демократе освојили већину у Заступничком дому Конгреса, први пут након грађанског рата. Други мандат су обиљежили корупцијски скандали. Због тога је Грант, одлучио да не конкурише за трећи мандат. У својим мемоарима Грант je искористио прилику да искаже своје мишљење о многим важним догађајима, па је тако Мексичко-амерички рат назвао „злочином због кога је Бог Америку казнио грађанским ратом“. Међутим, мемоаре је завршио у оптимистичном тону, тврдећи како ће САД бити једна од главних свјетских сила у XX вијеку. Грантови мемоари су доживели велики успјех и прехранили његову породицу. Данас се сматрају једним од најбољих војничких мемоара у историји, односно једним од највећих дјела у америчкој и свјетској књижевности.
- На данашњи дан, 23. јула 1892. године рођен je Хајле Селасије I, последњи етиопски цар.
Хајле на етиопском језику значи „Снага“, а Селасије значи „Свето Тројство“, дакле Хајле Селасије отприлике може да се преведе као „Снага Светог Тројства“. Његова цијела титула, док је владао, била је „Његово Царско Величанство Хајле Селасије I, Цар Царева, Господар Господара, Освајачки Лав Јудејског Племена, Изабраник Божји“. По традицији, био је 225. потомак краља Соломона и краљице од Сабе, Соломонска династија. Новембра 1930. године наслиједио је пријесто након смрти свог претходника, краља Менелика II, те је уједно и последњи владар Етиопије. Почиње да спроводи важне аграрне, политичке и судске реформе, и брине се за еманципацију робова. Установио је парламент и судски систем, али је све заправо било формално, јер је права власт остала при владару. Уочи Другог свјетског рата, Италија под Мусолинијевим вођством је извршила инвазију Етиопије и Селасије је не успијевши да се супротстави, отишао у прогнанство у Енглеску. Тамо је помогао Британцима да испланирају кампању која је довела до ослобођења Етиопије и његовог повратка на власт 1942. године. Вративши се на власт почео је да обнавља своју ратом погођену домовину. Највећа достигнућа су му аграрна реформa, еманципација робова те успоставање скупштине. Измијенио је Устав, Скупштина је добила одређене, али опет ограничене моћи, па је народ осјећао да то није довољно. Селасије је, након неуспјелог покушаја свргавања са пријестола, обећао економски развој и социјалне реформе. Поклонио је једну од својих палата да је користи универзитет у главном граду Етиопије, Адис Абеби. Током 1960-их година, Селасије је постао све више заузет спољним пословима. Бавећи се проблемима других земаља, занемаривао је проблеме властите државе: велика неједнакост у подјели добара, рурална неразвијеност, корупција власти, растућа инфлација, незапосленост и тешка суша на сјеверу. Студенти, радници и војници започели су серију штрајкова и демонстрација које су достигле врхунац септембра 1974. године када су оружане снаге свргнуле Селасија са пријестола a марксистички оријентисана војна хунта je преузела власт. Већина царске породице је била заточена у затвору у Адис Абеби. Шездесет бивших високих званичника царске власти стријељано је без суђења. Mонархија је укинута, а Етиопија проглашена републиком. Августа 1975. године Хајле Селасије I умире. Његови посмртни остаци су пронађени 1992. године испод бетонске плоче у бившој царској палати. Године 2000. приређена му је царска сахрана у организацији Етиопске православне цркве.