Hadson

Љетопис, 23. јун

Име: Ljetopis 23.06.2019 (1791 pogubljen Luj XVI i kraljica Marioneta, 1611 Henri Hadson); Опис: Љетопис, 23. јун Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 23. јуна 1611. године енглеског истраживача Хенрија Хадсона, који је први испитао источне обале Гренланда и ријеку Хадсон, побуњена посада његовог брода “Дискавери”, с осморицом присталица, оставила у Хадсоновом заливу, гдје су потом сви умрли од глади и зиме.

HadsonХенри Хадсон је енглески истраживач и поморац. Током четири путовања истраживао је Сјеверни ледени океан, покушавајући да открије морски пут из Европе у Азију преко Арктика, при чему је открио и Хадсоново море и Хадсонов мореуз. Московска компанија у Енглеској је унајмила Хадсона да нађе сјевероисточни пролаз до Кине. Хадсон је путовао 577 наутичких миља јужно од Сјеверног пола и открио је Јан Мајеново острво, па се вратио кући у септембру. Јан Мајеново острво је касније постало дио Норвешке. У то вријеме се претпостављало да пошто Сунце сија шест мјесеци на сјеверним ширинама да ће се лед отопити, па да ће бродови моћи да плове сјеверним путевима до Кине и острва са зачинима. Енглези су тада били у сукобу са Шпанцима и Холанђанима око трговачких путева. Хадсон се искрцао на Свалбарду, а касније је ту нађен угаљ, а развио се и китолов. Хадсон је покушао други пут, али сада је настојао да иде уз сјеверне обале Русије. Дошао је до Нове Земље, па је био присиљен да се врати. Холандска источноиндијска компанија га је одабрала да нађе источни пролаз до Азије. Речено му је да плови око Сјеверног леденог океана сјеверно од Русије у Пацифик па одатле до Далеког истока. Хадсон није могао да настави путовање због леда, који је препријечио пут. Чули су били неке гласине, па су покушали да нађу југозападни пролаз кроз Сјеверну Америку. Прешли су Атлантик и дошли су до залива Чесапик и Делавер. Хадсон је коначно закључио да не постоји водени пут кроз пола Сјеверне Америке до Пацифика. Због тога је кренуо сјеверно у њујоршку луку и наставио ријеком Хадсон, па се морао вратити, када је ријека постала уска. Југозападни пролаз није ни ту нашао, јер такав није ни постојао. Током путовања Хадсон је трговао са домороцима и добијао је крзна и шкољке. Његово путовање је омогућило Холанђанима да полажу право на то подручје и на трговину крзнима у том подручју. Нови Амстердам и Менхетн су постали главни градови Нове Холандије 1625. године. Хадсон је 1610. године добио енглеску подршку за још једно путовање. Са својим новим бродом Дискавери кренуо је сјеверно и дошао је до Исланда, до југа Гренланда и онда се окренуо око јужног врха Гренланда. Слиједећи јужну обалу пролаза дошао је до Хадсоновог залива. Ту је неколико мјесеци уцртавао у мапу и истраживао источне обале. У новембру је лед заробио брод у Џејмсовом заливу, па је посада морала да нађе мјесто гдје да презими. Када се лед отопио у пролеће 1611. године Хадсон је намјеравао да настави са истраживањима, али посада је тражила да се врате кући. Посада се побунила, послали су Хадсона, његовог сина и седам, Хадсону лојалних, чланова посаде у малом отвореном чамцу. Нијесу им дали ни храну, ни воду ни оружје. Хадсона нико више није видио, иако су постојале тврдње да је виђен на ријеци Отави. Од побуњене посаде само су се осморица вратила жива кући. Ухапшени су, али нико од њих није био кажњен за Хадсонову смрт. Енглески морепловац и истраживач Хенри Хадсон постао је први Европљанин који је открио острво Менхетн, и први који је нацртао мапу тог острва. Занимљиво је да је по њему добила име ријека Хадсон која протиче кроз Њујорк.

 

На данашњи дан, 23. јуна 1791. године француски краљ Луј XVI и краљица Марија Антоанета откривени су у покушају бјекства и ухапшени код Варена.

Marija AntoanetaМарија Антоанета, кћерка цара Светог римског царства Франца I и хабзбуршке царице Марије Терезије, била је супруга француског краља Луја XVI. Антоанета ће у историји остати упамћена као последња, али  и најомраженија француска краљица. Иако је одрастала за вријеме седмогодишњег рата, имала је лијепо и безбрижно дјетињство, окружена браћом и сестрама. Њена интересовања била су усмјерена на музику и плес, па је акценат на њено даље образовање стављен на манире и музику. Након рата, дужност четрнаестогодишње надвојводкиње била је да се уда за француског престолонаследника Луја XVI , како би се ојачао савез између Француске и Аустрије. Иза себе је морала да остави све што ју је везивало за дом, осим пар људи из пратње. Марија Антоанета  је родила прво од четворо дјеце, Марију Терезију Шарлоту. Убрзо рађа и сина, Луја Жозефа, који умире са непуних осам година. Родила је још двоје дјеце Луја XVII и принцезу Софи Беатриз, која умире након неколико мјесеци. Тугу због дјеце коју је изгубила и због несрећног брака, лијечила је забавама, коцкањем и гомилом нових раскошних хаљина. Поред свега тога Марија је била добра и брижна мајка. Све гора финанцијска ситуација у Француској приморала је краља да позове све племиће, како би расправљали о порезима и покушали да ријеше лошу финансијску ситуацију у држави. Марија Антоанета није присуствовала првим сједницама, па је због тога оптужена да занемарује значај скупштине. Било је то доба када се сваки лоше промишљен потез могао протумачити као издаја народа и монархије. Мржња народа због тога је постала већа, па су је свакодневно вријеђали по новинама и додијелили јој надимак Мадам Дефицит. Ипак поред раскошног живота и расипања новца у коме је уживала, краљица је често одржавала добротворне акције, поклањала храну, градила куће за сељаке. У том период приписана ју је реченица, за коју је веома мало сигурно да ју је она изговорила, Нека једу колаче. Све што су тада говорили о њој и преписивали јој, било је у склопу кампање која је вођена против ње, а која је требало да је представи као похлепну, покварену, бездушну, па чак и настрану. Иако су сви племићи напуштали Француску, бјежећи од револуције која је тек почела, Луј је сматрао да му његов народ неће наудити. Свјесна да је краљ направио лош потез, она ипак одлучује да остане крај супруга. Марија Антоанета постаје најугроженија особа у земљи, али и најомраженија краљица у француској историји. За народ она је била издајица, расипница, жена која је опљачкала и осиромашила државу. Односи између Хабзбуршке Монархије и Француске постајали су све затегнутији. Француска је Хабзбурзима  априла 1792. године објавила рат. Веома брзо почело је суђење краљу, који је убијен на гиљотини  јануара 1793. године. Након његове смрти, здравље јој се погоршало, а у априла исте године почиње њено суђење. У мају је одвајају од сина, који убрзо и умире. Иако је имала бројне шансе да побјегне и спаси се, одлучила је да се суочи са својом судбином. На дан погубљења, октобра 1793. године, ошишана је на кратко и обучена у једноставну бијелу хаљину. На путу од затвора до трга Конкорд гдје ју је чекала гиљотина, возили су је у дрвеним колима док је народ радосно клицао. Живот последње господарице Версаја угашен је везаних руку, под сјечивом гиљотине. Њене последње ријечи, како се тврди, биле су Извините када је случајно нагазила џелата. Њено тијело је након погубљења стављено у ковчег и бачено у заједничку гробницу иза Цркве Свете Мадлене. Бурбонском рестаурацијом 1815. године Луј XVIII је дошао на власт и наредио да се тијела његовог старијег брата и Марије Антоанете ексхуминирају и да им се организује достојна сахрана. Тијела су по краљевој наредби смјештена у базилику Сен Дени, гдје почивају скоро сви француски краљеви.