Sr Njemacka

Љетопис, 23. мај 2019

Име: Ljetopis 23.05.2019 (1618 Prag - tridesetogodisnji rat, 1949 Osnovana SR Njemacka); Опис: Љетопис, 23. мај 2019 Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 23. маја 1949. године основана је Савезна Република Њемачка, са Боном као главним градом.

Sr NjemackaНакон слома национал-социјалистичког режима 1945. године, тадашњи Трећи Рајх је престао да постоји. Њемачка је подијељена на четири окупационе зоне: америчку, британску (са пољским, белгијским, норвешким трупама), француску (са луксембуржанским трупама) и совјетску. Боном је управљала заједничка команда западних снага, док је Берлин био подијељен на четири зоне. Убрзо су три окупационе управе западних савезника, формирале јединствен блок. Као последица ове подјеле, засноване на идеолошким основама формирана је Савезна Република Њемачка, познатија током Хладног рата као „Западна Њемачка“. Насупрот њој, на истоку је креирана Њемачка Демократска Република (ДДР), која је била дио Варшавског пакта и такозваног источног лагера који је током Хладног рата предводио СССР. Западни савезници су били свјесни чињенице да не могу дуго, војним средствима контролисати Западну Њемачку. Стога су циљано стварали предуслове за креирање политички независне државе, али са ограниченим војним суверенитетом. Процес денацификације у Западној Њемачкој је био темељан и очито успјешнији него у Источној. Чињеница да је модел либералне демократије и данас, готово три деценије од уједињења „двије Њемачке“ далеко корјенитији у њеном западном него источном дијелу, условљена је тиме што су Њемци у ДДР-у провели готово 45 година у тоталитарном, комунистичком друштву, а претходно живјели у Трећем Рајху, крхкој Вајмарској Републици и деценијама у милитаристичким оквирима Пруске, чији је систем владања био битно другачији, директнији, а неријетко и суровији, у односу на њемачке државице на западу и југу свегерманског простора. Овакав историјски развој, узрок је успона и успјеха прототалитарних, сушто лијевих или сушто десних опција  На истоку, процес денацификације је био суштински другачији у односу на запад. На западу је процес водио спознаји злочина не само административног апарата, безбједносних служби и специјалних јединица Трећег Рајха, већ одговорности чињењем, саучествовањем у злочинима или нечињењем и прећуткивањем злочина много ширих друштвених слојева. Са друге стране, на истоку је за злочин кривљена Националсоцијалистичка њемачка радничка партија Адолфа Хитлера, док су шири слојеви прије представљани као жртве, него као директни и индиректни саучесници. Узрок томе био је тоталитаристички принцип, гдје је новим, комунистичким властима у принципу одговарао опстанак система који увијек поставља друштво/државу/идеологију/партију испред појединца, чак тако изражено да сам појединац може бити жртвован без већег отпора шире заједнице, а све јер се и његова жртва представља као залог за опште добро. Управо у овој чињеници, као и историјском развоју истока који тек у оквиру СР Њемачке, током последњих 29 година континуирано функционише у либералној демократији, што је пређашње ријетко искуство источноњемачких области, треба тражити узрок вишем степену популарности неонацистичке Национал-демократске партије, постојању неформалних неонацистичких група које су активније и масовније у градовима истока него југа или запада Њемачке, али и популарности антинацистичке, али апологетски према комунистичком режиму настројене партије.

 

  • На данашњи дан, 23. маја 1618. године побуном Чеха против Хабзбуршке монархије у Прагу је избио Тридесетогодишњи рат, најсвирепији сукоб феудалне епохе у Европи.

Tridesetogodisnji RatТридесетогодишњи рат је трајао од 1618. до 1648. године највећим дијелом на територији данашње Њемачке и Чешке. Основни сукоб је био између католика и протестаната, али је на крају попримио димензију сукоба католичких Хабзбурга и Француске, која је, иако католичка, стала на страну протестаната бојећи се Хабзбуршке доминације.  Тридесетогодишњи рат је почео Прашком дефенестрацијом. Догађај је назван дефенестрација, јер на латинском фенестра значи прозор. Тад су два католичка гувернера и њихов секретар бачени кроз прозор дворца. Нико није повријеђен, али то је била увреда за католике. Рат је био неизбјежан. Разљућени грађани су избацили кроз прозор Градске вијећнице намјеснике цара, сматрајући их кривцима што су римокатолици срушили двије протестантске цркве код Прага. У рату, који је избио против царске војске, протестантским Чесима су прискочили у помоћ Данска, касније Шведска, Британија, чак и римокатоличка Француска. Рат је обиљежен масовним пустошењима и крајњим свирепостима, у чему су предњачили римокатолици под утицајем језуита, који су подржавали дјеловање инквизиције. Губици су били огромни – становништво Њемачке је сведено на мање од половине, а Чешке на петину предратног броја. Рат је окончан Вестфалским миром 1648. године, којим је Француска добила од Њемачке Алзас и дијелове Лорене, Шведска Источну Померанију и посједе на ушћима великих њемачких ријека, Холандија и Швајцарска су стекле независност, а у Њемачкој, која се распала на велики број државица, феудалци су добили готово потпун суверенитет, а цареви из династије Хабзбург су изгубили стварну власт. На преговорима послије Тридесетогодишњег рата учествовали су цар Фердинанд III, Французи, Шпанци, Холанђани, Швајцарци, Швеђани, Португалци и папини изасланици. На крају је склопљен Вестфалски мир. Основни постулат овог споразум је постојање суверених нација и њихова равноправност.

Која је улога Срба у Тридесетогодишњм рату? Већина Срба је живјела у Турској и није учествовала у том рату. Али Срби у Ердељу јесу. Имали су и разлога за то. Протестантски Чеси су грозничаво тражили савезнике. Нашли су га у ердељском кнезу Габријелу Бетлену. Он је био калвинист и мађарски националиста. Придружио се Чесима, јер се и он осјећао угрожен од католичког цара. Срби у Ердељу солидарисали су се са својим кнезом.  На први поглед чини се да православни Срби нијесу имали разлога да се мијешају у сукоб католика и протестаната. Али околности су биле такве да су имали све разлоге да стану на страну протестаната. Борећи се за њих, борили су се и за своја вјерска права. Протестанти су били вјерски толерантнији од католика. Управо тада, хрватско-славонски и угарски сталежи вршили су притисак на надвојводу Фердинанда да Србе крајишнике изузме из царске војне власти и подреди њима. Под притиском Фердинанд је на то пристао. То је дало подстицај католичком прозелитизму. Појачани су притисци да се Србе поунијате. Имајући у виду те католичке прозелитске намјере Срби из Ердеља су се без размишљања ставили на страну протестаната и њихове борбе за вјерску слободу.