- На данашњи дан, 23. октобра 1912. године почела је Кумановска битка, у којој је Прва српска армија под командом регента Александра Карађорђевића за само два дана до ногу потукла турску Вардарску армију и тако задала тежак ударац моћном непријатељу у Првом балканском рату.
Турци су у почетку имали више успјеха, због слабог извиђачког и обавјештајног рада српске војске, која није имала тачан увид у бојни распоред непријатеља, а српска Врховна команда је сматрала да је ријеч о турским претходницама и да ће се главна битка одиграти на Овчем пољу. У овој битки посебно истакао нижи официрски кадар, захваљујући чијој су самоиницијативи нанесени снажни удари у турски распоред, тако да се елитна турска армија у нереду и паници повукла ка Битољу. Тријумф је уздигао морал српске војске и народа и био је темељ каснијих побједа у Првом и Другом балканском и у Првом свјетском рату. Била је важна битка у савременој историји Србије, неки би рекли — најважнија. Најважнија стога, што је ударила темељ свих будућих побједа српске војске, стога што је у окриље српске државе вратила Косово и Метохију те одлучила исход превирања на македонском ратишту.
Главнокомандујући турске Вардарске армије, Зеки-паша, наредио је напад на српске положаје са свог десног крила, али је око поднева постало очигледно да је њихов напад заустављен. Истовремено, лијево крило почело је да се распада послије гласине да је српска Трећа армија овладала Приштином и да маршира ка Скопљу. Послије пристизања Тимочке дивизије другог позива, Турци су се дали у повлачење на том дијелу бојишта. А повлачио се и турски центар, након што је Дринска дивизија првог позива ударила. Међутим, на те су се положаје они брзо вратили, па је 6. пешадијски пук поменуте дивизије био приморан да покрене контраофанзиву. Тада је неочекивани херој преузео ствари у своје руке – тај човјек био је трубач ромског поријекла, Ахмед Адемовић. Он се на своју руку искрао, прешао преко бојишта и ушуњао у позадину турске војске. Посматрачу са стране, то је могло дјеловати као издаја и као дезертерство. Ахмеду издаја није била ни на крај памети, већ нешто потпуно друго, нешто часно и херојско.Ушуњавши се, наиме, у позадину турске војске, примирио се и почео да слуша. Примијетио га није нико од непријатеља. Када је добро ослушнуо, када је схватио да је научио оно што је желио да научи, сачекао је прави тренутак. Када је осјетио да се битка ломи, по свом чувеном слуху одсвирао је турске трубне знаке за повлачење.
Настали су потпуни хаос и расуло у османлијској војсци! Збуњени Турци, који су у том тренутку били у силовитом налету, дали су се у бјежанију. Њихови официри појма нијесу имали шта се збива, а Ахмед се брзо вратио назад и одсвирао знак за јуриш. Сматра се да је његов подвиг један од битнијих фактора српске побједе у тој бици (барем што се индивидуалног доприноса тиче), у којој није постојала координација између команде Прве армије на челу са генералом Бојовићем, и дивизија у њеном склопу.
Ахмед је због овог јуначког чина одликован Карађорђевом звијездом са мачевима. Адемовић одликовање није скидао до краја живота, међутим није имао среће да до краја живота ужива у својим заслугама и часном животу. Током Другог свјетског рата Њемци су стријељали двојицу његових синова.
- На данашњи дан, 23. октобра 1911. године на Цетињу је отворен Руски кадетски корпус.
Краљ Никола будно је пратио ток догађаја и комешање на Балкану, па је у том циљу 1910. године закључио тајни уговор са Русијом: Војну конвенцију – војни споразум између Црне Горе и Русије који је потписан у сврху обезбјеђења спреме и опреме црногорске војске на савременој основи. Руски кадетски корпус је била школа за младе официре, будуће црногорске војне старјешине гдје је примљено на школовање 40 младића од 11 до 15 година. То је била школа у којој је младићима, првенствено синовима заслужних официра, опредијељеним за војничка звања, требало пружити такво образовање и васпитање које би им омогућило да са успјехом заврше официрске школе у Русији и постану официри црногорске војске. Финансијска средства за његово отварање добијена су из Русије.
Школа је била смјештена у једном крилу Биљарде у коме је раније било Министарство војно. Почетком XX вијека око двије трећине руске помоћи било је намијењено одржавању црногорске војске. Новац намијењен војсци није улазио у буџет Црне Горе. Црногорска влада је имала обавезу да одржава редовну војску, па се читав износ морао искључиво трошити на војне потгребе, о чему су Руси строго водили рачуна. На тај начин била је ограничена улога руске помоћи у црногорским финансијама. Она је највећим дијелом трошена у војне сврхе; оно што је ишло на друге потребе било је много мање – свега једна четвртина укупних примања субвенције. Руска субвенција је била једнострана. Због тога субвенција није могла битније утицати на финансије Црне Горе.
Захваљујући руској субвенцији државни буџет је био растерећен издатака на војску и то је било велико олакшање за црногорске финансије.
