На данашњи дан, 24. априла 1987. године Слободан Милошевић, тадашњи предсједник Предсједништва Савеза комуниста Србије, посјетио је Косово поље и дао подршку Србима с Косова и Метохије који су се жалили на све агресивнији национализам косовских Албанаца. Та подршка симболично је изражена реченицом: „Нико не сме да вас бије“.
О Косову све до пролећа 1987. године Слободан Милошевић није јавно износио свој однос према том проблему. О кризи у покрајини држао се званичне одлуке партијских форума. Она је гласила отприлике овако: „На дијелу је контрареволуција оличена у албанском национализму и ирендентизму против које се треба борити сходно интересима радничке класе и политици братства и јединства.“ Управо ће на промјени односа према косовском питању Милошевић свега пет мјесеци касније однијети побједу на антологијској Осмој сједници и постати нови вођа Србије.
Кључни обрт догодио се 24. априла, када је Милошевић у покушају да умири узаврелу крв Срба и Црногораца дошао у Косово Поље. Ситуација је била напета. На таласу петиције 2.016 незадовољних Срба иза које је на крају стало више од 80.000 потписника с краја 1985. године јачао је дух буне. Незадовољство је пријетило да ескалира или у сукоб или у масовни егзодус. Стање је пријетило да се отме контроли. Србима је стигла подршка више од 200 интелектуалаца – академика, професора, књижевника и умјетника из Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања. Косово је постало тема број један у београдској јавности.
„Они којима би требало да је прва брига судбина свог народа оглушују се о његов очајнички крик и пробуђену свијест, немају саосјећања за жртве ни одлучности да спријече страдања. Оспоравају му чак и право да искаже осјећање историјског беспућа и да од своје државе тражи заштиту. У протеклих 20 година с Косова и Метохије исељено је више од 200.000 људи, а више од 700 насеља је етнички очишћено. Исељавање се наставља а агресија прелази границе покрајине. Методе су исте – на старом кољу обновљене су главе. Нови ђакон Авакум зове се Ђорђе Мартиновић а Мајка Југовића – Даница Милинчић. Силују се старице и монахиње, пребија нејач, ослијепљује стока, зидају штале од надгробних споменика, скрнаве цркве и светиње, људе нагоне да у бесцијење предају имања…“, наведено је у тексту петиције која је упућена на адресе свих органа државе и партије.
У таквој атмосфери, Слободан Милошевић је други пут стигао у побуњено Косово Поље. Из удобног београдског кабинета на тврдо и чворновато Косово дошао је на иницијативу Ивана Стамболића, који га је међу Србе послао у нади да ће смирити бујицу незадовољства.
Нешто раније и Стамболић је био на Косову, али без већег ефекта. Уочивши запаљивост масе одлучио се за опрез, мирне ријечи и резерву према српским захтијевима. Био је свјестан проблема, али и убијеђен да проблеме на Косову треба да рјешава цијела Југославија – Предсједништво и Централни комитет СКЈ прије свега. Сваку прилику, уз то, користио је да нагласи и опасност српског национализма што је додатно распаљивало разљућене Србе. На сједници ЦК Србије посвећеној борби против српског национализма, одржаној 19. априла 1986. године, предсједник ЦК Иван Стамболић и српски функционери наружили су свој народ као ниједна комунистичка партија. Неко је морао да угаси пожар у самом жаришту. Слободан Милошевић у Косово Поље је стигао 24. априла око пола седам увече. Дочекало га је око 15.000 Срба и Црногораца. Маса људи се ширила као да ниче из земље, са свих страна. Испред Дома културе постављен је педесетак метара дуг кордон полиције.
И док је у сали трајао састанак руководства са представницима Срба, окупљена маса се опасно заљуљала. Неко је предложио да окупљени уђу у Дом културе и да се разговара јавно. Полетjеле су каменице, полиција је потегла пендреке. Неко је пришао Милошевићу и шапнуо му да би било добро да изађе и умири народ. Изгледало је као да може свашта да се догоди. Црвен у лицу, узбуђен и помало несигуран, Слободан је кренуо напоље. Руке демонстраната пружиле су се ка Милошевићу. „Бију нас, бију нас“ скандирали су окупљени, показујући милиционере са исуканим палицама.
„Нико не сме да вас бије. Не, нико не сме да вас бије“ , окренувши се ка њима и уз карактеристичан покрет руком изговорио је тада своју чувену реченицу, која је постала заштитни знак његовог успона.
Милошевић је умирио народ и пристао да чује шта има да му каже обичан народ. Инсталирано је и озвучење, а са прозора Дома културе обратио се окупљенима. Под утиском догађаја Милошевић је појачао реторику.
„Прво другови што желим да вам кажем јесте да морате да останете овдје – изговарао је Милошевић ријечи које су Срби са Косова дуго жељели да чују. – Ово је ваша земља, ово су ваше куће. Српском и црногорском народу никада није било својствено да устукне пред препрекама. Претке бисте обрукали, а потомке разочарали. Ја вам не предлажем да остајући трпите, издржавате и подносите стање којим нијесте задовољни. Напротив. Треба да га мијењате. Југославија не постоји без Косова, Југославија и Србија неће дати Косово“!
Услиједила је дуга ноћ. До зоре су се за говорницом Дома културе смjењивали очајни Срби и износили лична сопствена искуства. Прогон, убиство, силовање, пребијање, пљачка, отказ, мука, ријечи су које су се најчешће чуле. „Позивам Вас да будете предсједник Савеза комуниста Србије или да поднесете оставку“! – обратио се Слободану један од представника окупљених. Већ је свануло када је народ почео да се разилази.
У Београд се Милошевић вратио као други човјек. Дуге априлске ноћи, слушајући исповијести жртава, доживео је трансформацију. На косовско питање више неће гледати истим очима. Одмах по повратку одржана је сједница Председништва ЦК Србије. На Косово и Метохију је Слободан Милошевић отишао као комуниста, а вратио се као национално освијешћени Србин. Његов карактер, међутим, није дозволио и да се то јасно види. Енергија из Косова Поља ипак повешће га преко Осме сједнице до врха власти у Србији.
Слободанов иступ добио је велики одјек у српској јавности. Његова популарност послије Косова Поља нагло је скочила. У њему је препозната дуго чекана енергија да се заштити српски народ и унесе правичност у политичким аршинима. Стекао је симпатије подједнако интелектуалних и народних кругова. Његову славу посебно су проносили косовски Срби, који нијесу крили да су добили националног лидера по својој мјери.