Klubasi

Љетопис, 24. новембар 2018

Име: Ljetopis 24.11.2018 (1906 Knjaz Nikola dao mandat Klubasima (Narodna Stranka), 1729 rodjen ruski generalisimus Aleksandar Vasiljevic Suvorov); Опис: Љетопис, 24. новембар Тип: audio/mpeg
  • 24. новембра 1906. године након изгласавања неповјерења влади Лазара Мијушковића, под притиском клубаша, књаз Никола је био принуђен да нови мандат за састав владе повјери клубашу, судији Великог суда Марку Радуловићу. Програм нове владе предвиђао је чишћење државног апарата од неспособних чиновника, откривање малверзација државним новцем, демократизацију земље на основу Устава и, напокон, успостављање братских односа са Србијом.

KlubasiНародна странка је прва, односно једина политичка странка модерног типа која је дјеловала у Црној Гори прије Првог свјетског рата. Настала је од неформалне групе посланика у државној скупштини који су себе назвали Клуб народних посланика, а у народу били познати под називом клубаши. Оснивач и први лидер народњака био је Шако Петровић Његош, предсједник прве црногорске народне скупштине и дугогодишњи политичар у владајућим структурама.

Клубаши су се брзо организовали у Народну странку која је, као једна од првих на простору бивше Југославије, донијела службени страначки програм. У њему се залагала за низ либералних реформи у унутрашњем животу Црне Горе, а на спољнополитичком пољу добросусједску сарадњу с другим балканским народима и у првом реду што ближе везе Црне Горе са Србијом.

Народна странка је била изложена низу прогона, као и унутрашњим сукобима.

Програм Народне странке из 1906. године је актуелан и данас:

Браћо,

Вјерност и оданост према Узвишеном Владару и Његову Дому и напредак миле нам Отаџбине девиза је Народне Странке. Без рада и борбе нема напретка. Народи, који су се ослањали на судбину и чекали да им она донесе срећу, нијесу имали добар успјех: они су животарили и напошљетку били потиснути па и покорени од напреднијих и уређенијих народа.

Народу се не може вјештачки и од једном накалемити култура: Ако сам не учествује у стварању и развијању њену, од ње не може бити велике користи. Само онај народ, који је свјестан да се скрштених руку и без рада и борбе не може ништа добро постићи, моћи ће доћи до благостања.
Народна странка ће заступати ова начела:

У унутрашњој политици:

Да држава није ради појединих друштвених сталежа већ је ради свију подједнако. Држављани су дужни испуњавати све обавезе према држави, али је држава такође дужна: да својим држављанима зајемчи миран и слободан живот; да им пружи помоћ и упути их на правилан пут; да терети које држављани сносе, нијесу зато, да створе удобност појединцима, већ да их она њима врати у другом облику: правосуђу, просвјети, привреди итд.

Сматрајући да је православна вјера постала и развијала се у спољашњем животу по правој Христовој науци, у којој нема ропства и господства, и да јс вазда одговарала и одговара демократским тежњама српскога народа, те је увијек била народна, слободоумна, то ће Народна Странка и радити: да се она одржава на достојној висини; да се државни надзор распростире и заштићује сваку вјероисповијест и осигура јој слободан развитак; да се постигне што већи број основних и средњих школа и да се по могућности ваљаним а сиромашним помаже у школовању.

Народна Странка тражиће од својих чланова, да раде на подизању српске културе и то у овом правцу:

а) да се наш културни живот не удаљује од народа и не приближује туђој култури; да се не удаљује наш културни живот од правца, који лежи у нашем задругарству: мобама, другим корисним народним установама и нашим народним пјесмама;
б) да се очувају добри обичаји а сваки раскош и рђави обичаји сузбију;
в) да међу омладином шири народне идеале и љубав према отаџбини, Владару и династији и да је упућује науци, моралу и раду.

Народна Странка радиће и ријечју и дјелом: да се што јаче шири друштвени морал и знање у све слојеве народа; да се што јаче буди народна свијест о интересима Српства и постигнућу његових идеала: да изобличава интриганте, клеветнике и ласкавце.

У спољној политици:

Да се његује слога са свим балканским народима на принципу свакоме своје; да се одржава јача веза са потлаченим Србима; да се споразумно ради са Србијом и тежи на остварењу националних идеја; да се гаји идеја о југословенској заједници; да се одржавају добри односи са сусједним и другим државама, а особито да се одржава већ стечено и до сад ничим непомућено пријатељство са моћном заштитницом Руском Империјом.

 

  • 24. новембра 1729. године рођен руски генералисимус Александар Васиљевич Суворов, један од највећих војсковођа XVIII вијека, под чијом су командом руске трупе извојевале 57 побједа. У руско-турском рату од 1787. године до 1791. године однио је блиставе побједе над Турцима, а затим у ратовима Русије против Француске, при чему се нарочито прославио освајањем сјеверне Италије и преласком преко Алпа на повратку у Русију, што је запрепастило војне кругове у Европи. Уз војне науке је проучавао математику, географију и историју.

SuvorovМного је учинио у уздизању и васпитању руских војника. Крајем 1779. године наименован је за врховног царског заповједника. У СССР-у је 1942. године уведен орден „Суворов“ за високе војничке врлине.

Суворов је ратовао око 40 година, водио преко 60 битака и ниједном није био поражен. Његови посмртни остаци се налазе у Лаври Александра Невског у Санкт-Петербургу. На надгробној плочи урезан је кратак натпис: „Овђе лежи Суворов“.

Дан Александра Суворова почињао је одмах послије поноћи. Он је често наређивао да га пробуде чим се огласе први пијетлови. Прије него што би се одјенуо Суворов је по такту марширао напријед-натраг по спаваћој соби, а на терену би то радио у свом шатору. То је трајало цијелих сат времена, све док не стигне чај. Док је марширао, Суворов је држао у руци биљежнице и наглас понављао татарске, турске и карелске ријечи и дијалоге.

Прије 7 сати је одлазио на постројавање и сваког јутра говорио војницима: „Браћо! Смјелост, храброст, бодрост, увјежбаност, побједа и слава! Чувај метак три дана. Првог прободи, и другог прободи, а трећег убиј метком! Учен је један, а неучених је десет“, и томе слично.

Због своје једноставности, уздржљивости и избјегавања било каквих лагодности Суворов се толико зближио с војницима да су га вољели као очинску фигуру. Он их је својим примјером учио да подносе све животне тешкоће. Ипак, Суворов се понекад појављивао у свом пуном сјају, са свим својим звијездама и ордењем. То се догађало у дане царских празника и у цркви гдје је сагињао своју сиједу главу до земље и умјесто црквењака пјевао духовне пјесме. Такав примјер побожности бодрио је вјеру и у срцима војника. Они су сматрали да је Суворов непобједив и били су непобједиви заједно с њим.