Josif Pancic

Љетопис, 25. фебруар 2019. године

Име: Ljetopis 25.02.2019 (1851 prvi put izveden Gorski Vijenac, 1888 umro Josif Pancic); Опис: Љетопис, 25. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 25. фебруара 1888. године умро је српски ботаничар и природњак Јосиф Панчић. Описао је око 80, до тада непознатих, биљних и животињских врста, открио ендемско-реликтни четинар, познат као „Панчићева оморика” и објавио око 30 научних радова. Основао је и уредио Ботаничку башту у Београду. Ботаничар свјетског гласа, једно од највећих имена наше науке и културе, оснивач многих научних дисциплина, Јосиф Панчић – научник који је најбоље познавао и описао флору Србије.

Josif PancicРођен је у Брибиру (код Сења), основну школу завршио у Госпићу, гимназију у Ријеци, а медицину, у Будимпешти. У Бечу се упознаје са Вуком Караџићем, по чијем наговору долази у Србију 1846. године, гдје остаје до краја живота. По повратку са Копаоника гдје је био са „лицејцима“, обратио се студентима:

Допустите ми де се овом приликом послужим лијепом особином човјечијег духа и да вас одведем у један прекрасни крај Србије у коме сам често и радо боравио да му проучим природу, у коме сам сваки пут находио што год ново да видим или о чему да се дивим, који нијесам никад остављао а да не би пожелио, да се још једном тамо поврнем, а то је – Копаоник и његово подгорје„.

Као универзитетски професор, Панчић се посветио и научно-истраживачком раду, посебно из области ботанике, зоологије и геологије. Објавио је 42 научна дјела из наведених области. У научном свијету Јосиф Панчић, прославио се откривањем ендемске врсте оморике на планини Тари 1875. године у селу Заовинама. Својим дјелом „Флора Кнежевине Србије“, Панчић је Србију сврстао у, за то време, земље са релативно високим степеном истражености флоре. Најлепши опис Копаоника да сада, Панчић је дао у раду: „Копаоник и његово подгорје“ – објављеном 1869. године. Биран је за првог ректора Велике школе у Београду, а затим још 6 пута. Краљевска-српска академија наука основана је 1866. године, а за првог предсједника постављен је Јосиф Панчић. Посјећивао је и истраживао многе планине тадашње Кнежевине Србије, а највише се одушевљавао Копаоником, на коме је био 16 пута. Први пут 1851. године, а последњи пут у 72. години живота. Панчић је био зачетник планинарства у Србији и први планинарски водич. О животу и дјелу Јосифа Панчића, објављено је преко 100 научних радова и расправа.

Велику љубав према српском народу и науци, Панчић је исказао у својој жељи да буде сахрањен на Копаонику. Жељу су му испунили планинари Србије и САНУ 1951. године, када су земне остатке његове, и супруге Милеве, сахранили у ковчегу од Панчићеве оморике у маузолеју, на врху Копаоника који од тога времена носи име Панчићев врх.

Сагледавајући услове под којима се Јосиф Панчић бавио истраживањима и на који начин је путовао по Србији без жељезнице и са слабом путном мрежом, мора се изразити поштовање и дивљење великану наше науке.

 

  • На данашњи дан, 25. фебруара 1851. године у Рисну, који је био под аустроугарском влашћу, у највећој тајности изведен је „Горски вијенац“. Било је то прво извођење „Горског вијенца“ за Његошева живота, и прво извођење у Боки Которској на српском језику, коју је, како се претпоставља, организовао Вук Врчевић, један од Његошевих секретара и вјерних сарадника.

Vuk VrcevicВук Врчевић је био сакупљач народних лирских пјесама и сарадник Вука Караџића. Његови оригинални радови, као и сакупљене народне умотворине објављени су у петнаестак посебних књига. Вук Врчевић се родио у Рисну 1811. године од оца Стефана и мајке Тоде. Отац Стефан је био писар и учитељ у Рисну, па је прво образовање (италијански језик и математику) Вук Врчевић добио је од свог оца. Као дјечак је радио и помогао свом оцу у општинској писарници. Послије једне свађе са оцем, прешао је у Будву. Ту је почео да се бави трговином и научио је њемачки језик. Нови црногорски владика Петар II Петровић Његош му је понудио посао владичиног писара на Цетињу, али Врчевићу родитељи нијесу дозволили да ступи у владичину службу. Упознао се са Вуком Караџићем приликом Вукове посјете Црној Гори. Од тада се дописивао и сарађивао са Вуком на сакупљању народних лирских пјесама. Био је трговац, општински писар и учитељ у Будви, Грбљу, родном Рисну и Котору. Године 1836. Вук Врчевић на Његошев позив је дошао у манастир Маине гдје је преписивао дјело Његошево „Слободијаду“ које је Његош намјеравао да посвети руском пријестолонаследнику Александру. Своје прво дјело Вук Врчевић је штампао 1839. године у Српско-далматинском магазину. Године 1852. Вук Врчевић на Цетињу је постао секретар књазу Данилу Петровићу. Поред секретарског посла књаз Данило га је одредио и за свог учитеља за италијански језик. Врчевић је од 1855. године до 1861. године радио у Задру код гувернера Лазара Мамуле. Од 1861. године постављен је за аустријског вицеконзула у Требињу. Сарађивао је са Луком Вукаловићем за вријеме буна у Херцеговини. Био је сарадник новина „Црногорац“ и „Глас Црногорца“. Послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, конзул у Требињу није био потребан Аустроугарској, па се Врчевић пензионисао и прешао да живи у Дубровник до краја живота. Умро је 1882. године у Дубровнику. Врчевић је био почасни члан Српског ученог друштва, одликован орденом књаза Данила I и орденом Фрање Јосифа.