Vasa Pelagic

Љетопис, 25. јануар 2020

Име: Ljetopis 25.01.2019 (477 Vandali, 1899 Vasa Pelagic); Опис: Љетопис, 25. јануар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 25. јануара 1899. године умро је Васа Пелагић, агитатор и публициста, народни просвјетитељ.

Vasa PelagicТурска га је 1869. године протјерала у Малу Азију, одакле је уз руску помоћ стигао у Србију, па на Цетиње, гдје се сукобио са књазом Николом. Бавио се политиком и ширењем идеја социјализма, због чега је протјериван и на крају је смјештен у лудницу Пожаревачког затвора, гдје је и умро. Радојко Побратимовић, Ми, Човјек, П. Босанац. То су све псеудоними народног учитеља, Васе Пелагића. Уписује 1857. године Богословију у Београду а одлучује се за позив учитеља основне школе у Брчком. Ради даље науке одлази у Москву. На тамошњем угледном Универзитету учи историју медицине, економију и историју. Чита философска дјела водећих писаца, путописе, критике. 1867. године постаје управник Прве српске православне богословије у Бањалуци.

Паметан човјек попут Васе је тако могао на миру смишљати како „подићи револуцију против Турака„. Ђаци школе и наставници су заиста били „попут фитиља за устанак“ који би оборио постојећи поредак у Босни и ослободио и ујединио Србе. Школа се одржала у реду, раду и учењу. Видјевши такав рад и залагање учитеља, народу се омилио учитељ Пелагић. Општине са свих страна Босне почињу од њега тражити упутства за школе, књиге, савјете. Пелагић је био енергичан и правичан у раду, добар говорник и убједљив у својим пословима. Али, то га скупо коштало. 1869. године бива оптужен да критикује турски режим у Босни и прогнан је у Кјутају (мјесто у Малој Азији). Тамо је провео годину и по. Својим знањем и понашањем тамо задобија повјерење српског и руског конзула. Научио је турски језик прилично добро и уз помоћ пријатеља бјежи у Србију. У Србији бива прихваћен као борац за просвјету и ослобођење српско. Изабран је за предсједника Уједињене омладине српске 1871. године. Опет почиње слободно писати и говорити. Васа Пелагић сматра да све што ради, ради по убјеђењу – „за уједињење српско„. Сматра да права народна влада „не би смјела узети народу слободу штампе и слободу удруживања и пословања„. Доста путује у Црну Гору, Задар, Нови Сад, Праг.

Покушава да што више паметних људи приволи слободи и једнакости. Говори о важности слободе, разума и слободне воље, а против тираније. Не дозвољава да му се стави „катанац на уста„. Сви су се запитали – или је Пелагић сувише поштен или је луд, друге нема. Како је народ дубоко цијенио и поштовао његову искреност и идеје за слободу и честитост, тако је Васа лоше пролазио код власти. По повратку у наше крајеве учествује у босанском устанку 1875. године.  Затваран је у лудницу и осуђиван. Свој живот је окончао у пожаревачком казненом затвору 25. јануара 1899. године.

Поред честих прогонстава, заточења и страсне борбе за здрав разум, Пелагић је био веома даровит, народни писац. Писао је простим и разговјетним језиком. Књига „Народни учитељ“ Васе Пелагића састоји из неколико цјелина и ово је вјероватно једна од највећих ризница љековитих рецепата у чијој је основи природни лијек као рјешење ширег дијапазона болести. Знање коју свака породица треба да има у својој библиотеци не само ради лијечења болести, већ и у превенцији и побољашњу квалитета живота уопште. Књига „Народни учитељ“ је први пут штампана 1879. године, а по својој актуелности није нимало застарјело нити превазиђено издање у овој тематици до данас.

 

  • На данашњи дан, 25. jануара 477. године умро Гејсерих, краљ Вандала и Алана, оснивач Вандалске краљевине у сjеверној Африци.

VandaliВандали су били источногерманско племе које је 406. године упало на територију Римског царства и формирало сопствену државу у сјеверној Африци, са центром у граду Картагина. Шпанска аутономна заједница Андалузија (оригинално, Вандалузија) је највjероватније добила име по Вандалима који су прије преласка у Африку живjели на Пиринејском полуострву. Вандалска краљевина у сjеверној Африци ипак није била дугог вијека пошто ју је потчинила источноримска (византијска) војска цара Јустинијана. На основу сличности имена претпостављало се да су Вандали били поријеклом из Норвешке Претпоставља се да су Вандали прешли Балтик и дошли на територију данашње Пољске у II вијеку пр. н. е.  У средњем вијеку учвршћује се теза неколико аутора који Вандале сматрају за претке Венда, Лужичких Срба и Пољака.

Према њемачким историчарима, Вандали су добили име по парохији Вендел, која се налази у Шведској у провинцији Упланду Краљ Годегисил је највероватније због напада Хуна, повео Вандале заједно са њиховим савезницима германским Свевима и сарматским Аланима на Запад.  Вандали су путовали на запад дуж Дунава, без много тешкоћа, све док на Рајни нијесу наишли на отпор Франака, који су насељавали римске посједе у сјеверној Галији. Вандали су затим прешли залеђену Рајну и упали у Галију коју су тешко опустошили. Вандали су палећи и пљачкајући отишли прво на запад, а потом на југ Галије, у Аквитанију. Прешли су Пиринеје и ушли на Иберијско полуострво.

Гејсерих се показао као највећи вандалски краљ. Под притиском Визигота, а можда и на позив одметнутог римског војсковође Бонифација, Гејзерих је изградио флоту и ријешио да поведе свој народ у Африку. Вандали су прешли Гибралтарски мореуз и почели да напредују ка истоку према Картагини. Вандали су убрзо заузели Картагину, највећи град западног Медитерана послије Рима. Након тога Гејзерих је завладао централним Средоземљем и заузео Сардинију, Корзику и Балеарска острва. Након насељавања Африке на мјесту старе Картагине Гејсерих је све до своје смрти предводио смјеле пљачкашке походе по Средоземљу. Вандали су се искрцали на ушћу Тибра. Пред Гејсериха је изашао само папа Лав I и умолио варварског краља да се задовољи пљачком Вјечног града и не дозволи својим људима разарање и паљење града и убијање његових становника. Вандалима су отворене римске капије и Гејсерихови људи су подвргли Рим двонедјељној пљачки. У Картагину Вандали су са собом однијели сав племенити метал који су могли да нађу у Риму по цијену уништења бројних историјских и умјетничких споменика направљених или обложених златом, сребром и бронзом.

Гејсерих је са собом одвео и бројне угледне заробљенике. Иако је обухватало обалу сјеверне Африке и острва западног Средоземља, Вандалском краљевству, као и другим варварским државама које су настале на некадашњим римским територијама, недостајало је унутрашње јединство. Гејсерих, једна од најмаркантнијих личности из доба Велике сеобе народа. Византијски цар Јустинијан I објавио je рат Вандалској краљевини и послао је експедицију на челу са Велизаром. Пошто је на Сицилији чуо да је највећи дио флоте Вандала на Сардинији у акцији гушења устанка, Велизар је брзо реаговао и искрцао се на обали данашњег Туниса, а затим кренуо на Картагину. У касно љето 533. године, Вандали су се сукобили са Велизаром, 15 километара јужно од Картагине. Велизар је преузео иницијативу, остварио побједу. и тријумфално ушао у Картагину. Вандалски заробљеници су организовани у посебну војну јединицу и послати су на источну границу Царства гдје су учествовали у борбама против Персијанаца.

То је уједно и последњи помен Вандала у историји. Термин вандализам се данас најчешће користи како би се укратко описало свако безразложно разарање, прије свега умјетничких дјела, али и других материјалних добара (у том смислу говори се о вандализму спортских навијача, демонстраната, разних паравојних јединица и сл.). Сам термин је био непознат у античко и средњовјековно вријеме, али током периода ренесансе и касније просвијећености учени кругови су почели да идеализују античку грчко-римску културу и потцјењивачки посматрају средњовјековне цивилизације. Нарочито су преувеличаване размјере разарања и штете по културу и умјетност коју су античком свијету нанијели Хуни, Готи и Вандали (одатле погрдан назив за средњовековну уметност XII-XIV вијека — готичка уметност). Глагол вандализовати потиче из француског језика и први га је употријебио Анри Грегоар, поредећи понашање француске републиканске војске са Вандалима приликом пљачке Рима 455. године. У свијетлу позноантичких извора не може се тврдити да су походи Вандала били ишта разорнији од сличних подухвата Хуна, Гота или самих Римљана.

Постоји и концепт културног вандализма који је 1871. године осмислио француски сликар Гистав Курбе који је у вријеме Париске комуне спровео рушење стуба са Наполеоновом статуом на париском тргу Вендом као симбола „рата и освајања“. Данас се умјетност и вандализам сусријећу у случају графита. Међутим, сва ова модерна тумачења у суштини немају много везе са историјском пљачком Рима коју су спровели Гејсерих и његови људи 455. године.