Srbi U Sarajevu

Љетопис, 25. мај 2019

Име: Ljetopis 25.05.2019 (1856 Franse Depere, 2006 Srbi u Sarajevu); Опис: Љетопис, 25. мај 2019 Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 25. маја 2006. године Савјет министара БиХ формирао је Комисију за испитивање истине о страдањима Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја и осталих у Сарајеву у периоду од 1992. до 1995. године.

Srbi U SarajevuСарајево се налази у централном дијелу Босне и Херцеговине, на 500 м.н.в. у Сарајевском пољу тј. Сарајевској котлини, гдје доминира континентална клима. Град је окружен са неколико планина: Јахорина, Требевић, Игман, Трескавица, Бјелашница… а три познате сарајевске ријеке су: Босна, Миљацка и Жељезница. Сарајево је најважнији политички, кулурни, индустријски и трговачки центар регије већ стољећима. Заправо ово је мјесто гдје су се сударале многе културе и цивилизациије. Вјековима овај град и околину насељавају православни Срби, о чему свједоче бројни културно-историјски споменци, али и документи.  Још у доба Немањића овдје су се градиле православне цркве, нпр. Стара црква на Башчаршији је из XIV вијека. Најездом Турака из Мале Азије у средњем вијеку, све хришћанске земље на Балкану падају под њихов утицај и постају дио Османлијског царства. На Берлинском конгресу велике силе дозвољавају Аустроугарској монархији да окупира Босну и Херцеговину, а 1908. године и да је присвоји. У Сарајеву су Младобосанци извршили Видовдански атентат 1914. године на аустријског надвојводу Франца Фердинанда након чега је почео Први свјетски рат. Након завршетка Првог свјетског рата створена је прва јужнословенска држава –  Краљевина СХС, а Сарајево је припало Дринској бановини. У Другом свјетском рату Сарајево ушло у састав ткз. НДХ у којој је усташки режим Анте Павелића спроводио геноцид над Србима, а Сарајево није поштеђено. Десетине хиљада Сарајелија су убијене или пак одвођене у концентрационе логоре. На тај начин промјењена је национална структура, одосно Срби су постали мањина. Послије рата о злочинима над Србима се морало ћутати, јер југословенска тајна полиција УДБ-а је забрањивала приче о злочинима над Србима и прогањала сваког ко би јавно причао о томе.

Увођењем вишепартијског система 1990. године  дошло је до пораста иредентизма и економске кризе. У западним дјеловима СФРЈ побиједиле су сепаратистичке снаге, које су довеле до распада Југославије у љето 1991. године, а Босна и Херцеговина је запала у дубоку политичку кризу. Ситуација се додатно закомпликовала када су 6. априла 1992. године земље Европске заједнице и САД признале незавносност Босне и Херцеговине. Исти дан кренуле су барикаде у Сарајеву и прогон Срба. У Дејтону, новембра 1995. године потписан је мировни споразум и престанак рата а Сарајево је припало муслиманској-хрватској федерацији БиХ. То је довело до исељавања преко 150.000 сарајевских Срба у марту 1996. године, који нијесу жељели да чекају муслиманске власти. Сарајевски Срби су ексхумирали чак и гробове.

Током 1992-1996. године у Сарајеву је убијено најмање десет хиљада Срба. О свему овоме постоји бројни докази и обимна документација. Деведесетих је у главном граду БиХ било 150.000 српских житеља, а сада их је неколико хиљада. Над несретном судбином хиљада сарајевских Срба и преко стотину хиљада изгнаних деценијама је надвијена сјена „града жртве” због које су патње српског народа у том граду остале скрајнуте, а збивања у ратном Сарајеву до данас умногоме замагљена. Покушаји да се расвијетле страдања Срба остали су неуспјешни. Свједочанства преживјелих логораша из сарајевских логора или меморијали за жртве спорадично подсјете на страхоте из ратних дана.

Будући да се судски епилог за српске патње у Сарајеву тешко може очекивати, а ни воље да се комисијски истражи тај период није било, Република Српска је, уз негодовање међународних представника, формирала међународну Комисију за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године. За РС прокламовани циљ је доћи до пуне и непристрасне истине као основе за помирење, док у Сарајеву у томе виде намјеру српских власти да испишу властиту верзију историје. Влада Федерације БиХ никада није спровела одлуку Дома за људска права БиХ да истражи страдање Срба у Сарајеву. Комисија Савјета министара БиХ из 2006. године доживјела је фијаско. Умјесто да пописује жртве, кренула је да се бави материјалном штетом. При томе, та комисија није била фокусирана на страдања Срба, већ Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја и осталих.

 

  • На данашњи дан, 25. маја 1856. године рођен је француски маршал Франше д’ Епере, командант савезничких снага на Солунском фронту у Првом свјетском рату и почасни војвода српске војске.

Franse D EpereЛуј Франше д’ Епере, је један од највећих војсковођа Првог свјетског рата, француски маршал и почасни српски војвода. Нераскидива веза француског генерала са српском војском, потом и српским народом започела је на фронту и трајала је до краја његовог живота.

Франше д’Епере рођен је у Алжиру гдје му је службовао отац, такође официр, а послије завршетка чувене војне академије у Сен Сиру служио је у француским колонијалним трупама широм свијета. Током Великог рата учествовао је као командант у пограничним биткама августа 1914. године, а Пета армија је под његовом командом преокренула ток рата у чувеној бици на Марни када је одбачена њемачка офанзива. За команданта групе армија Исток постављен је 1916. године, а  јуна 1918. године постаје главнокомандујући генерал на Солунском фронту, гдје је ратовао заједно са српском војском. Он је стратег офанзиве на српском сектору Солунског фронта која је имала за циљ да из рата избаци Бугарску, што се и догодило послије побједе француских и српских дивизија у бици код Добропоља септембра 1918. године. То је одлучило исход рата на Балкану и створило услове да до новембра исте године буде ослобођена цијела Србија. За ратне заслуге Франше д’ Епере  је 1921. године у Француској добио чин маршала, али прије тога исте године краљ Александар му је додијелио и почасни чин војводе српске војске. Умро је 1942. године.

Био је човјек великих интересовања, раскошног духа и без икаквих предрасуда. За разлику од његових претходника који су били сумњичави у погледу српске војске, он је одмах уочио квалитете српског војника. Истовремено, његова ратна стратегија поклопила се са идејом српског војног врха који је желио једну одлучну битку којом би се ријешио рат на Балкану и био је спреман да све снаге ангажује у том правцу. Циљ је био ослобођење Србије послије три године изгнанства. И Франше д’ Епере је желио одлучну битку и то је била новина на Балканском фронту гдје је до тада важила стратегија изнуривања непријатеља кроз низ мањих офанзива. Стратегија генерала Франше д’ Епере и морал српске војске приморали су Бугарску на примирје. Послије тога су и њемачки генерали закључили да се рат не може добити. Солунски фронт је коначно помјерио равнотежу снага у корист савезника. Рат није добијен на Балкану, али је добијена одлучујућа битка која је одлучила исход рата. Генерал Франше д’Епере по свом доласку у Солун схвата да га као француског генерала са српским војником повезује патриотизам. Схватио је да међу свим армијама које се налазе на Солунском фронту постоји једна армија, српска армија и једна категорија бораца, српски војник, који је надахнут патриотизмом спреман на невјеровантан напор како би ослободио отаџбину. Д’Епере је то боље разумио од свих других. Он је стога измијенио план његовог претходника генерала Гијома и одлучио да главни удар офанзиве буде на фронту од свега неколико километара гдје су биле концентрисане двије српске армије потпомогнуте француским јединицама. Генерал Франше д’ Епере је, руководећи се војном логиком, одлучио да главни удар офанзиве буде на овом дијелу фронта јер су положаји у планинском дијелу фронта били слабије брањени од положаја у долинама Вардара и Црне реке. Међутим, други разлог зашто се Франше д’ Епере одлучио за офанзиву на српском дијелу фронта јесте његово увјерење да га са српским војником повезује патриотизам. Он ће стога повјерити главни удар офанзиве српским војницима које сматра за најбоље и који се налазе на најпогоднијем дијелу фронта за напад и који ће га у одлучном моменту и извести. Колико је било то повјерење, грађено кроз одличну сарадњу са војводом Мишићем кога је цијенио као интелигентног и спремног официра, свједочи и чињеница да је под команду српског Генералштаба ставио двије француске дивизије и готово цијелу артиљерију. Нити су Срби изневјерили генерала, нити је он икад њих разочарао. О томе свједоче његове речи: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања у свијету? То су сељаци, скоро сви; тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у побједоносну слободу њихове отаџбине…“