- 25. новембра 1918. године Велика скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду донијела је одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Послије пропасти Аустроугарске монархије октобра 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању посјела је војска Краљевине Србије. Фактичку управу над овим подручјима преузели су локални војвођански Срби, а на челу ове управе налазио се Српски Народни Одбор из Новог Сада.
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата). Према прогласу право гласа на Великој народној скупштини имали су Срби, Буњевци и остали Словени, оба пола, са навршених двадесет година. Посланици су бирани по општинама, по један посланик на хиљаду грађана, а изабрани су на јавним зборовима, акламацијом.
Велику народну скупштину отворио је унијатски прота Јован Храниловић као најстарији посланик по годинама. Посланици скупштине заступали су 211 општина из Баната, Бачке и Барање, а сједници су присуствовали и представници Срема, чланови СНО Нови Сад, као и српски и француски официри који су се затекли у Новом Саду. Пошто је завршено конституисање Скупштине, предсједавање је преузео др Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића, предсједника СНО Нови Сад, као подносиоца главне одлуке. Јаша Томић се најприје краћим говором обратио овом историјском скупу, а потом је прочитао одлуке Скупштине.
Велика народна скупштина није само прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, већ је, такође, донијела одлуку о формирању покрајинске управе (владе и скупштине) у овим регионима. Покрајинска влада је званично названа „Народна управа за Банат, Бачку и Барању“, а за њеног предсједника изабран је др. Јован Лалошевић, док је покрајинска скупштина званично названа „Велики народни савјет“, за чијег је предсједника изабран др. Славко Милетић.
Изводи из одлука Скупштине:
Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.
Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.
Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбјеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају своје народно биће.
- 25. новембра 1915. године Врховна команда србијанске војске у Првом свјетском рату донијела је одлуку о повлачењу трупа преко Црне Горе и Албаније.
Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. године из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, из Призрена креће друга колона, али другим правцем. А, из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар. Влада је кренула из Призрена у Скадар, а за њом је кренула и Врховна команда.
Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, србијанска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије.
Албанска голгота је устаљен назив за повлачење србијанске војске и прогнаних цивила преко завијаних планина Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, у зиму 1915/16. године током Првог свјетског рата. Ово повлачење је текло у више колона из правца Метохије ка обали Јадранског мора, гдје су Савезничке команде организовале транспорт бродовима и прихват до безбједносних одредишта, грчких острва у Јонском мору, Италији и сјеверној Африци. Процјењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало током повлачења, од последица рањавања и исцрпљености. Након опоравка, око 150.000 војника се прикључило савезничким трупама на Солунском фронту, у јуну 1916. године гдје су вођене тешке борбе све до краја рата и коначног ослобођења отаџбине. Свим учесницима, који су преживјели овај епски марш, а потом и жестоке борбе на Солунском фронту, послије рата уручивана је чувена спомен-медаља позната као Албанска споменица.
У повлачењу војника праћених избјеглицама, живот је изгубило око 240.000 људи. На Крф је савезничким бродовима пребачено 135.000 војника, који су опорављени и реорганизовани наставили борбе на Солунском фронту наредне године.
