Medijske Manipulacija

Љетопис, 26. мај 2019

Име: Ljetopis 26.05.2019 (1954 Piramide i Sfinga, 2004 Medijske manipulacije); Опис: Љетопис, 26. мај Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 26. маја 2004. године лист Њујорк Тајмс признао новинарску грешку у вези објављивања наводних података о гомилању оружја за масовно уништавање у Ираку.

Medijske ManipulacijaУ ери планетарних комуникација, односно Глобалног села, рат ријечима, има велики значај у реализацији циљева центара моћи. Примјеном различитих познатих и нових метода и садржаја комуникација током рата у бившој Југославији истакнуту улогу имали су социјално-културни, посебно психолошки фактори становништва и војски. Утврђено је да психолошки фактори производе снажне ефекте у позитивном и негативном погледу и одлучујуће утичу на осјећања људи у рату а тиме могу бити кохезиони и конструктивни, али и деструктивни и разорни фактори. Истраживања су потврдила да такви, за људе неочекивани и ефектни догађаји, поспјешују емоције и изазивају шокове и неизвесности, а тиме буде страхове, али и наде друштвених група. Током југословенске кризе на сцени се одвијао медијски рат нова парадигма као информативно-пропагандна димензија „рата ријечима”, карактеристичан за вербалне конфликте и конфронтације, али и конфронтације политичких снага унутар једне земље. Медијске манипулације дезинфомације, цензура, политичка пропаганда (ширење обмањујућих информација), притисци на медије  и други облици. У складу са тим, током југословенске кризе у медијима су коришћени снажни аргументи којима су Срби етикетирани као лоши момци који не поштују међународно право, људска права и слободе и врше масовне злочине над несрпским становништвом што је остао важан аргумент у сатанизацији Срба у западној јавности и послије 20 година од завршетка оружаних сукоба. Моћне државе биле су судионик рата у БиХ, јер су ставиле властите пропагандне потенцијале, медије и дијелом оружане снаге у функцији подршке једне од страна у сукобу. Муслиманска и хрватска страна су поред тога у пропаганди ангажовале стране агенције и експерте, који су организовали и водили ратну пропаганду и психолошко-пропагандна дејства. Велике медијске кампање произвеле су сатанизацију српског народа и обезбиједиле доношење низа мјера и одлука међународних институција, којима су се, без истраге, кажњавали Срби. Тако је, након експлозије у реду за хлеб у улици Васе Мискина донесена Резолуција о увођењу санкција СР Југославији и српском народу,

по бруталности незабиљежена до тада. Исто тако, након експлозије на Маркалама 1994. године, услиједило је бомбардовање српских положаја авијацијом НАТО око Сарајева, што је био преседан у употреби ових снага у Европи. И коначно, након експлозије на пијаци Маркале 1995. године, услиједило је петнаестодневно бомбардовање Републике Српске у којем су уништени сви телекомуникациони системи, радиорепетитори, центри везе и насеља, што је омогућило хрватско-муслиманску офанзиву и завршетак рата у складу са ставовима америчких генерала. Потврђено је да развој ситуације доприноси конфликтној парадигми послератног стања у БиХ које се одликује неприхватљивим политичким ставовима БиХ политичара из хрватских и бошњачких кругова, по којима је Република Српска „геноцидна творевина“, коју треба укинути. Поред тога, уз подршку неких међународних кругова се и послије више од двије деценије од завршетка рата и потписа Дејтонског споразума, у којем стоји да је сукоб у БиХ „последица трагичног сукоба у региону“, спроводи интензивна пропаганда бошњачких, хрватских и страних медија на темељима неостварених ратних циљева.  Од почетка кризе медији Запада истурају аргументе о српској одговорности за злочине, организовању концентрационих логора, етничким чишћењима и др. негативне етикете. Током рата медији су снажно симплификовали садржаје у језичким порукама аргуменатима којима се оцртавала борба између: добра (Хрвати, Муслимани и Албанци, добри момци) и зла (Срби, злочинци, комунисти, једном рјечју, лоши момци); међународних права (Муслимана, Хрвата и Албанаца да формирају националне државе и агресије (Срба на Хрватску, БиХ и Космет); демократије (коју заступају не-Срби) и деспотизма (репресије Срба, који спријечавају демократске процесе и равноправност народа); и слобода (за које се залажу не-Срби) и неслобода, односно непоштовања људских права (од Срба над другим народима на истој територији). Злоупотреба семантичких поља кроз медије произвела је семантички терор усмјерен на придобијање реципијената за акције кажњавања Срба. Уз то пласирање најјачих аргумената на почетку поруке доприносила је њеној успјешности јер су тада примаоци били одморни и најпажљивији.

 

  • На данашњи дан, 26. маја 1954. године у Египту откривен погребни брод фараона Кеопса.

Piramide I SfingeУ плодној долини Нила створена је око 3200. године прије нове ере јединствена египатска држава са централизованом влашћу, хијероглифским писмом и развијеном умјетношћу. Умјетност Египта била је скоро сва посвећена култу мртвих. Египћани су вјеровали у вјечни живот душе и тијела, тако да је старање о животу послије смрти била основна брига живих и сврха умјетности. Кад би мртво тијело сложеним системом балзамовања претворили у мумију, стављали би га у гробницу већ опремљену погребним статуама, зидним сликама и рељефима, намјештајем и златарским радовима. Нико тачно не зна колико су старе пирамиде. Загонетним су сматране још хиљаду година прије нове ере. Пирамиде су, у ствари, гробнице. Изградња тако огромних грађевина представљала је изванредан неимарски подвиг. Велики камени блокови слагани су један на други, стварајући праволинијску архитектуру, код гробница пирамидалну. Из раздијељене пирамиде развила се пирамида са косим равним странама које се на врху стичу у једној тачки. Математичким израчунавањем створен је код пирамида рационалан систем непрекинутих површина и линија. Масивне, монументалне и стабилне, оне су резултат умјетничке синтезе. Најљепши грађевински комплекс таквих пирамида изграђен је у Старом царству у Гизи код Каира. То су пирамиде фараона Кеопса, Кефрена и Микерина.

Кеопсову пирамиду у Гизи саградио је фараон Кеопс из четврте династије (око 2900. године прије нове ере). Сматра се да је 100.000 људи пуних двадесет година градило Кеопсову пирамиду. Сваки камени блок висок је два метра. Неки су дуги и по пет метара! Блокови кречњака и гранита од којих је саграђена ова пирамида и који су вађени у каменоломима на југу, на другој обали Нила, допремани су чамцима низ ријеку. То се могло радити једино у прољеће, када се Нил изливао, па је зато требало двадесет година и неких 500.000 пловидби да се донесе потребна количина камена. Чамци су истоваривани на простору за искрцавање који је био повезан калдрмисаним путем са мјестом где је зидана пирамида. Потом је група људи на саоницама, уз пут вукла блокове од којих је сваки тежио око две тоне. Затим су камене блокове уредно ређали, а онда би их друга група људи извлачила до мјеста на коме се градила пирамида. Процијењено је да се Кеопсова пирамида састоји од 2,3 милиона камених блокова. Пошто је пирамида расла у висину, саграђена је огромна рампа за подизање грађевинског материјала на више нивое, тако да су помоћу ње групе људи довлачиле камене блокове. Сваки ред пирамиде направљен је од комада кречњака постављених један до другога. Малтер се више користио зато да се камени блокови поставе него да их повеже. У средину пирамиде угрђивани су необрађени комади камена, док су они са спољашње стране много пажљивије обрађивани. Површина пирамиде је од веома глатког кречњака са једва примјетним спојевима. У унутрашњости пирамиде налазе се три просторије повезане ходницима. Првобитна египатска гробница је мастаба, дугачка али релативно ниска грађевина, која има облик зарубљене пирамиде. Божанска природа фараона изражава се величином гробнице, нарочито њеним растом и величином.

Храмови, као куће богова грађени су у периоду Новог царства на десној обали Нила, у Карнаку, Луксору и Едифу. Уобичајен прилаз храму чинила су два реда сфинги и два обелиска испред самог улаза у храм.

Велика сфинга стражари у египатској пустињи, око десет километара далеко од Каира, и чува три велике пирамиде у Гизи. Ово чудовиште с главом човјека и тијелом лава који лети с пруженим шапама направљено је од камена. Тијело је само грубо извајано, док је глава детаљно обрађена. Очи су тајанствене и имају поглед који још нико није умио да објасни. Гледају преко пустиње с неком тајанственом надмоћношћу. Фигура је висока преко 20 метара, а дуга 63 метра. Вјерује се да је сфинга стара најмање 5.000 година! Али зашто је сфинга саграђена? Једино тумачење налази се у малој капели, која се налази између шапа чудовишта. У њој су записи које су то оставила два древна египатска краља. Они објашњавају да сфинга представља један од облика бога Сунца Хармакиса, и да је њен задатак да гробље око пирамида одбрани од сваког зла. Осим велике сфинге у Гизи, у Египту има још сфинги. Њихове главе представљају ликове краљева. У светим египатским списима ријеч „сфинга“ значи „господар“. У примитивним религијама вјеровало се да краљ посједује снагу и лукавство различитих животиња. Ту моћ је стицао стављајући на главу њихову кожу. Зато су Египћани представљали своје краљеве и богове као полуживотиње-полуљуде. Сфинга је из Египта прешла и у друге цивилизације, у Асирију и Грчку. У тим земљама сфинге су биле представљене с крилима. У Асирији су то обично били мушкарци, а у Грчкој су имале главу жене. Грци су имали једну легенду о Сфинги. Сфинга је живјела на једној стијени и убијала је сваког путника који би прошао а није умио да ријеши загонетку коју би му она поставила: „Што иде ујутру на четири ноге, у подне на двије, а увече на три?“ Едип јој је одговорио да је то човјек, јер као дијете пузи на све четири, као одрастао иде на двије ноге, а као старац хода помажући се штапом. То је био прави одговор, па се Сфинга у бијесу бацила са стијене и умрла.