Bitka Na Marici

Љетопис, 26. септембар 2020

Име: Ljetopis 26.09.2019 (1826 Ljubomir Nenadovic, 1371 bitka na Marici); Опис: Љетопис, 26. септембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан 1371. године у бици на ријеци Марици, код Черномена, Турци су поразили српску војску браће Мрњавчевића, краља Вукашина и деспота Угљеше, који су у боју погинули. Била је то једна од важнијих битака у турском походу на Балкан.

Bitka Na MariciО самом току битке данас се мало зна. На основу доступних извора изгледа да су Турци напали преко ноћи и српску војску затекли неспремну. Покољ који се затим догодио код Черномена на Марици скоро нико није преживио. Черномен се данас налази на самом сјеверу Грчке и зове се Орменио. У бој против Турака деспота Угљешу је подржао само брат, краљ Вукашин. Разједињена оновремена српска властела није се одазвала на позив Мрњавчевића да заједно стану на пут турским освајачима. Поред фактора изненађења, и ово се често наводи као разлог турске побједе. По много чему Маричка битка је била важнија од Косовске, иако је ова друга остала много више у свијести нашег народа. Турци који су били хиљаде километара удаљени од Срба одједном су се налазили у Македонији. Сви накнадни падови и освајања, територија данашње Румуније, Косова и Метохије, Црне Горе и Србије, почели су поразом на Марици. Битка на Марици била је почетак пропасти српског средњовјековног царства. Након смрти краља Вукашина њега је наслиједио син Марко, српској историји познатији као Краљевић Марко. Он није успио да одбрани своје територије и недуго послије битке постао је турски вазал. Недуго послије битке, децембра исте године, умро је и цар Урош и тиме се угасила династија Немањића. Државу су разграбили обласни господари, а Турцима је био отворен пут ка Европи. Један од најбољих и уједно најстарији српски опис Маричке битке је назван Вријеме када су живи завидјели мртвима: „И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видјеше. Просуше се Исмаилћани и полетјеше по свој земљи и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. Таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка свијета. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли.“

 

На данашњи дан, 26. септембра 1826. године рођен је Љубомир Ненадовић, аутор чувених путописа и један од најчитанијих српских писаца друге половине XIX вијека.

Ljubomir NenadovicЉубомир Ненадовић је је познати српски књижевник и дипломата. Рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљевa. Отац му је био прота Матеја Ненадовић, чувени војвода из Првог српског устанка, а дјед кнез Алекса кога су дахије убиле 1804. године у сјечи кнезова. Школовао се у иностранству и по свему што је учинио за српску просвјету и културу често се пореди са Доситејом Обрадовићем. Написао је двије збирке пјесама а његово најважније дјело је путопис написан у облику писама и састављен од пет дјелова: “Писма из Швајцарске”, “Писма из Италије”, “Прва писма из Њемачке”, “Друга писма из Њемачке” и “Писма о Црногорцима”.  Умро је у Ваљеву  1895. године. Његош није био само обичан владар. Био је и духовни вођа свога народа, велики човјек и велики пјесник. Својим достојанственим понашањем, духовношћу и родољубивошћу одушевио је многе који су имали част да га упознају, па и самог Љубомира Ненадовића, путописца који га је срио током свог путовања по Италији. Током својих дугих и незаборавних путовања, Ненадовић је пролазио кроз многе предјеле који су га инспирисали. Са жељом да сачува успомене на градове и умјетност Италије које су му се дубоко урезале у сјећање отпочео је свој путопис “Писма из Италије”, али је сусрет са Његошем потпуно промијенио његове жеље и даљи ток његовог живота. Био је толико фасциниран његовом личношћу да је заборавио на све љепоте и драгоцјености Италије. Сматрао је да оне не заслужују толико дивљења и пажње као владика црногорски, па је умјесто о Италији у свом путопису највише писао о Његошу, његовој личности, ријечима и дјелима. Себе је представио као гледаоца који се неизмјерно диви сваком његовом покрету, као слушаоца који му се покорава и упија сваку његову ријеч и као писца који ће све што је учинио и изрекао овјековјечити својим пером на бијелој хартији. Његош је постао његова опсесија, његов најважнији животни сапутник и центар свих дешавања. У својим писмима није га приказивао само као великог владара, пјесника и творца историје наше националне судбине, већ и као дивног човјека, карактерног, осјећајног и духовитог. Дивио се његовој чистој неисквареној души, бриљантном уму и великом духу. У свакој ситуацији се трудио да истакне његове најбоље особине, велику мудрост, памет и оштроумност, духовитост и рјечитост, а наричито његову родољубивост и патриотизам исказане кроз огромну љубав према својој земљи и забринутост за судбину свог народа. Описивао га је као тихог и веома замишљеног човјека са великим мислима који се не покорава ником и који је у сваком тренутку спреман да брани своју част, понос и углед. За Ненадовића Његош је био човјек који увјек зна шта хоће, поносан и горд владар који увијек држи главу високо, али никада не гледа међу звијезде и облаке. Његова гордост, понос и достојанство избили су на површину у тренутку када одбија да пољуби часне вериге у цркви Светог Петра уз ријечи: „Црногорци не љубе ланце“. Црногорски народ никад није подносио потчињеност, нити је икада у потпуности био покорен. За Његоша су ланци били симбол ропства и овим својим ставом и ријечима изреченим на светом мјесту он је показао своју чврст и непоколебљив карактер. Био је човјек који се из све снаге борио против неправде никада није савио главу, нити се предао. Из његових ријечи и поступака јасно су се примјећивале носталгија за родном грудом, жеља за слободом и патња коју је осјећао због ропства у коме се налазила његова Црна Гора. Био је њен световни и духовни владар, симбол поштовања и оданости, узор многима и од њега је цио народ очекивао исправне и праведне одлуке. У свом путопису ,,Писма из Италије“ Љубомир Ненадовић је пјеснику и владици Његошу дао најзначајније мјесто. Описао га је са пуно пажње, љубави и неизмјерног поштовања. Био је импресиноран његовом личношћу, дивио се његовим ријечима и дане које су провели заједно у Италији сматрао најљепшим дјелом својих путовања по свијету. Италијанска историја, култура и умјетности по својој љепоти нијесу биле ни близу љепоти Његошеве душе и ума. Љубомир Ненадовић упозно је Његоша у Напуљу марта 1851. године. То су били веома тешки дани за Његоша, јер се борио са сопственом болешћу и истовремено су га мучиле вијести о ситуацији у земљи  Био је забринут за свој народ и обузет тешким мислима што није промакло оштром оку његовог сапутника Ненадовића. Не желећи да га напусти, одустао је од свог путовања за Рим,  остао у Напуљу са владиком и са њим  тешко болесним дочекао Васкрс. У свом путопису  га описује на врло сликовит начин,  нарочито у  тешким тренуцима од којих је један био тренутак стизања очекиваног писма из отаџбине.

Сазнавши за намјере Омер Паше Латаса,  Његош га проклиње тешким ријечима – „да му српско зрно срце разнесе као и осталим потурченим пашама“ а на страшном суду жели му сусрет очи у очи са највећим српским јунаком Обилићем. Тада је из њега проговорио велики родољуб и праведник и заљубљеник у српску историју. Колико је био узрујан и бијесан показало је смјењивање руменила и блиједила на његовом лицу. Али, слушајући стихове о свом јунаку Обилићу које је написао Љубомир Ненадовић, показало се да није клонуо духом и да му успијева и да се нашали кад се за то указала прилика. За црногорског владико Милош Обилић је био прави херој и волио је да слуша пјесме о овом познатом српском јунаку. Када су из Напуља отпутовали за Рим, владику је напустио умор и кашаљ, па је са великим занимањем кренуо у разгледање његових знаменитости. Занимале су га древна историја и култура, а нарочито црква Светога Петра коју је премјеравао својим корацима тражећи да се те мјере запишу. Најсликовитији примјер величине владике Његоша и његовог слободарског духа је догађај који се управо збио у тој цркви.  У њој се чувају ланци којима је Свети Петар био везан у тамници у Јерусалиму. Тај ланац калуђер приноси поклоницима и они га са побожношћу цјеливају. Његош је то одбио да уради рекавши да ,,Црногорци не љубе ланце“ чиме је показао свој чврст и непоколебљив карактер и колико му је битна слобода његовог народа. Поред описа црногорског владара овај путопис нуди читаоцу пишчева запажања и о припадницима других народа, а  једна од најупечатљивијих описа је опис Француза, који воле забаву у сваком смислу ријечи. Путописац описује Италијане као људе који поткрадају путнике, а за владаре ове земље каже да им је једино важно да наставе да владају и да уопште не брину о свом народу. За Енглезе каже да су хладнокрвни, чудни, да не разговарају ни са ким и да “Енглез само за Енглеза мари”.