- На данашњи дан, 27. јуна 1913. године након што је Бугарска због претензија према Македонији без објаве рата напала Србију и Грчку, чиме је почео Други балкански рат, краљ Никола упутио је прокламацију Дечанском одреду, формираном да пружи помоћ Србији у борби против Бугара.
Командант црногорске војске, која је бројала око 12.000 војника и поднијела велике жртве на Брегалници, био је сердар Јанко Вукотић. Послије ослобађања Балкана од османске власти 1912. године, дотадашњи савезници нијесу могли да се договоре око разграничења. Зато је недуго послије Првог балканског рата, у љето 1913. године отпочео Други балкански рат, када је Бугарска без званичне објаве ратног сукоба напала српску војску на Брегалници, а Грке нешто јужније. Иако је трајао свега 32 дана, тај страшни сукоб проузроковао је око 16.500 српских жртава, а можда и највеће херојство извели су војници Тимочке дивизије другог позива на врху знаном као “Орлов баир”. Другопозивци су били људи од 32 до 38 година. Нијесу “ударна песница” војске, нијесу имали ни најбоље оружје, то је давано “првопозивцима”. Ни најбољу одјећу, ни обућу. Али су били регуларна војска Србије, организована управо по таквом, старосном систему. И регионалном. По четири пука од по двије, три хиљаде људи, чинили су дивизију другопозиваца. А Тимочку дивизију другог позива чинили су људи из Неготина, Књажевца и Зајечара. Када је почела Брегалничка битка, Бугари су покушавали да униште српску војску кроз центар, гдје се између осталих истакао и Гвоздени пук, назван тако управо од непријатеља због свог тадашњег јунаштва, као и са сјеверне стране. Али, истовремено, челни људи бугарске војске хтјели су да спроведу у дјело лукав план: жељели су да српске снаге опоколе са југа, како би их збрисали. “Обухват”, како се то у стручној војној терминологији каже, једно је од најбољих начина да се непријатељу зада ударац од кога опоравка нема. И, управо су у тај обухват кренуле велике бугарске снаге, са јужне стране мјеста сукоба. На тој, јужној страни, остављена је од стране српске команде само Тимочка дивизија. Наспрам себе је Тимочка дивизија имала три и по пута јачег непријатеља. А онда, четири дана, малтене без хране и сна, трајала је битка. Нијесу хтјели ти другопозивци из Неготина, Књажевца и Зајечара да препусте Орлов баир, један тако мали, један тако важан врх код Криволака, близу Кавадарца, врх преко кога је водио најближи пут ка осталим српским снагама. И, иако су гинули у стотинама, спријечили су да Бугари обухвате са југа центар српске армије. Повукли су се на крају, али је тада већ било касно за бугарски план: центар српске војске, као и њени сјеверно постављени дјелови, контаофанзивом је сломио непријатеља, што је омогућено јер није дошло до обухвата са југа. Био је то језив јул 1913. године, са више десетина хиљада мртвих. Девет мјесеци касније, на самом врху врха Орловог баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају.
- На данашњи дан, 27. јуна 1898. године министар иностраних дјела Књажевине Црне Горе Гавро Вуковић, према већ усвојеном плану, обавијестио је стране представнике да ће књаз Никола и његов син Данило убудуће носити титулу краљевског височанства.
Гавро Вуковић рођен је у Лијевој Ријеци 1852. године, дошао је у Беране да у манастиру Ђурђеви ступови, научи прва слова а послије годину дана обрео је на Цетињу, одакле је на гимназијско школовање упућен у Ницу. Дипломирао је право на Великој школи у Београду. Војвода Гавро Вуковић бавио се дипломатским пословима у једном од најкомпликованијих момената црногорске историје. Јер, послије вишедеценијског војевања и борби за ослобођење, све проблеме је требало ријешавати дипломатским путем: разграничење са Турском, одржавање добрих односа са Русијом и са Србијом, избјегавање конфронтација са новим сусједом Аустроугарском. Најтеже је било у преговорима са Османским царством када је послије Берлинског конгреса требало разграничити територије. Управо тада, војвода Гавро постављен је за отправника послова Књажевине Црне Горе у Цариграду, гдје је боравио, са прекидима, од 1879. до 1884. године. О том периоду у својим мемоарима каже: “Ни помоћника, ни драгомана, ни каваза, па ни слуге нијесам имао. А морао сам радити најтежи посао, преговарати са немогућим Турцима дан и ноћ. Са очајничким стрпљењем издржао сам цијелу годину дана борећи се и са материјалним оскудицама. Сам, такорећи искрпио сам, питање политичких граница”. Послије пензионисања повукао се у Беране. Војвода Гавро Вуковић био је човјек од пуног интегритета, слободоуман и несклон интригама. Остао је у свему посебан, вјешт и довитљив. Мемоари војводе Гавра Вуковића припадају врсти политичких мемоара са литерарном претензијом не искључујући ни елементе научности. Војвода Гавро је живио на врху вароши. Његова нова кућа, у којој је и становао, тек ако је била готова; градила се дуго, привлачећи пажњу цементним лавовима на њеној капији. Био је ниског средњег раста, већ стар и ослабио. Тих и мио човјек, којему није било зазорно ни са дјететом да проговори. Упркос том повученом држању, било је код њега утолико више нечег достојанственог и на длаку одмјереног. Држао је до сваког покрета и сваке ријечи. Прије подне војвода Гавро никада није излазио. Али је касно по подне увијек кретао у шетњу, са полуцилиндром и у црним наочарима. Ишао је лагано као да пипа штапом, низ улицу, па даље к старом манастиру. Ту око старе немањићке задужбине, одвијале су се најкрвавије борбе са Турцима. Војвода се, што се ближе примицао смрти, све жудније спајао са прошлошћу; требало је да буде велико невријеме па да он не прошета до манастира. У мрак би се вратио. А ноћу је дуго тињала лампа иза завјесе на његову прозору. Војвода је читао или писао своје успомене. Живио је од сјећања, чекајући смрт…Војвода Гавро Вуковић је сахрањен на гробљу манастира Ђурђеви ступови. Почива између славних архимандрита и игумана Мојсија Зечевића, савјетника Светог Петра Цетињског и наследника му Његоша, “духовника с мачем”, који је заједно са војводиним оцем учинио много тога да се Васојевићи споје са тадашњом подловћенском Црном Гором.
