- На данашњи дан, 27. маја 1932. године рођен је амерички дипломата њемачког поријекла, Хенри Кисинџер, једна од водећих личности у послератној америчкој дипломатији, добитник Нобелове награде за мир 1973. године.
Играо је важну улогу у америчкој политици између 1969. и 1977. године, на позицији државног секретара. Био је заговорник реалне политике у међународним односима. Битно је допринио попуштању затегнутости у односима САД са Совјетским Савезом и Кином током 1970-их, и смиривању израелско-арапских тензија. Хенри Кисинџер је рођен као Хајнц Алфред Кисинџер у њемачком региону Франкену. Потиче из јеврејске породице, отац му је био учитељ. Због погрома и протјеривања Јевреја из Хитлерове Њемачке, 1938. године бјежи са родитељима у Њујорк (САД). 1943. године добија америчко држављанство и одмах потом је мобилисан. Послије Другог свјетског рата, остаје у Њемачкој гдје ради у америчкој зони као контраобавештајац. Године 1947. враћа се у САД а 1954. године брани докторску дисертацију. Прва политичка искуства, Хенри Кисинџер скупља од 1957. године као савјетник гувернера. Послије тога је био цијењен и код америчких предсједника Кенедија, Џонсона и Никсона. Избором Никсона за предсједника Кисинџер постаје званични предсједников савјетник за питања безбједности.
Године 1971. предузима двије тајне мисије у Народној Републици Кини, гдје са тадашњим кинеским премијером припрема Никсонову посјету Кини, као и укупну нормализацију односа између двије земље. Исте године посјећује и Совјетски Савез гдје припрема споразум о ограничењу наоружања као и о ограничењу броја стратешких ракета између САД и Совјетског Савеза. Са Сјеверним Вијетнамом је Кисинџер такође имао тајне преговоре који су довели до потписивања уговора који због оружане помоћи САД Јужном Вијетнаму није заживио. Кисинџер је учествовао и у преговорима Израела и арапских земаља, првенствено са Сиријом. Због његове политике према земљама трећег свијета, Кисинџер је један од контрадикторних политичара ере Хладног рата. Он и ЦИА су 1973. године подржавали крвави пуч генерала Августа Пиночеа против демократски изабраног предсједника Салвадора Аљендеа чији социјалистчки правац није одговарао америчким интересима у Латинској Америци. Због умјешаности Кисинџера код тог и сумње за умијешаност у Операцији Кондор средином 70-их година, Кисинџеру су упућени судски позиви за свједочења (а и оптужбе) из многих земаља, којима се он није одазвао. У међувремену објављени тајни документи показују да је Кисинџер, заједно са тадашњим предсједником Фордом ауторизовао, међународном праву противну, инвазију Источног Тимора од стране Индонезије, која је укупно „коштала“ 60.000 жртава. Доласком на власт председника Картера, Кисинџер се повлачи из политичког дјеловања. Подржавао је кандидатуру Регана за предсједника, и након његове побједе постаје члан Регановог савјетничког тима. Када је почео грађански рат у Југославији у америчким медијима критиковао је став САД о признавању Босне и Херцеговине сматрајући тај став апсурдним. Апеловао је на западне званичнике да се не мијешају у рат између Срба и Хрвата јер је историја односа ова два народа дуга неколико вјекова и да они треба сами да се договоре. Такође је критиковао споразум у Рамбујеу за који је рекао да га у таквој форми не би прихватио ни један Србин, да је то била чиста провокација и да такав споразум уопште није смио да се нађе на столу за преговоре. Како год, када је бомбардовање почело сматрао је да се ваздушни напади наставе јер би кредибилитет НАТО-а био доведен у питање уколико би се са тиме престало, али се чврсто залагао да се не предузима никаква копнена акција.
- На данашњи дан, 27. маја 1993. године у експлозији аутомобила-бомбе испред галерије Уфици у Фиренци пет особа је погинуло, а колекција галерије озбиљно оштећена.
Галерија Уфици комплекс је зграда у Фиренци и спада у један од најстаријих и најугледнијих музеја умјетности на свијету. Првобитна намјена ових зграда, подигнутих у периоду 1559—1581. године, била је да служе као архиви, бирои и министарства републиканске Фиренце. Италијанска реч уфици значи бирои. Временом, овдје су се сакупљала умјетничка дела, тако да је ова збирка за јавност отворена 1765. године. Данас овај музеј представља највећу ренесансну збирку сачињену превасходно од слика, док су у засебним музејским огранцима широм Фиренце смјештена остала умјетничка дела. Ренесансна дјела и култура савршено се стапају с амбијентом фирентинске галерије, која је и сама својеврсно прекрасно умјетничко дијело, хармонично и складно, савршено уклопљено у градску средину. Галерија Уфици је прави живи организам, са обавезним модерним концептом по коме је музеј мјесто отвореног дијалога између људи и саме умјетности. Ово велелепно здање првобитно је требало да буде сједиште тринаест фирентинских судова са пратећом администрацијом и бирократијом. Године 1561. Козимо I Медичи наручује изградњу Уфиција у непосредној близини своје Палате, да би тако лакше контролисао последње институције републиканске Фиренце. Сам Козимо опредијелио се за “сигурнији и статичнији” стил дорских архитрава због јасне политичке асоцијације на мит о Херкулу, који је био омиљен у Фиренци тога доба. Козимо је предвидио да на спољашњој фасади буду нише, удубљења у зиду која ће красити скулптуре чувених Фирентинаца, војсковођа, књижевника и владара. Мецене и колекционари били су сви чланови породице Медичи, не само велике војводе. Из породичних вила и палата у Уфици су се сливала многобројна ремек-дјела, која су преношена генерацијама, с кољена на кољено. Током XVIII вијека, археолошка истраживања постала су све систематичнија, па су у Уфици стигле етрурске бронзане статуе, урне и вазе, тако да је Галерија постала универзално стјециште свих историјско-умјетничких видова културе. Најзначајнија личност за опстанак и будућност Галерије Уфици била је последња представница лозе Медичи – Ана Марија Луиза, изванредна личност дубоког умјетничког и културног сензибилитета. У историји Фиренце остала је забиљежена као особа коју су сви поштовали и којој су се дивили. Данас је њен портрет изложен на улазу у Уфици. Године 1737. Ана Марија Луиза је са новом лоренском династијом склопила споразум по којем им уступа породично наслеђе Медичија, али по строго одређеним условима:
„Да служе за украс државе, на корист народа и за привлачење радозналости странаца, а да ништа не смије да се удаљи или односе ван пријестонице и државе Великог војводства. Умјетничка дјела не могу бити пуки украс у палати владара, већ њима мора да располаже држава да би их дала на коришћење, како широј фирентинској јавности, тако и странцима чије занимање треба да побуни и подстакне развој туризма.”
Принцеза је своју вољу потврдила и тестаментом 1743. године и она је до данашњег дана углавном испоштована.
У XIX вијеку, музејска колекција се и даље увећавала а током првих деценија XX вијека, купљено је још значајнијих слика, углавном из италијанских сликарских школа које до тада нијесу биле заступљене у збиркама. У периоду између два свјетска рата, нека дјела су пребачена из Галерије Академије у Уфици. Улазак Италије у Други свјетски рат нанио је озбиљне штете збиркама. Њемачке трупе су однијеле око три стотине дјела. Послије завршетка рата савезници су их покупили и вратили Италији. Само два човјека су током историје покушала да оскрнаве умјетничку збирку породице Медичи: то су били Наполеон Бонапарта и Адолф Хитлер. Галерију Уфици годишње посјети преко 1,5 милиона посјетилаца, а посјећеност константно биљежи раст.
