Gavrilo Princip

Љетопис, 28. април 2019

Име: Ljetopis 28.04.2019 (1918 umro Gavrilo Princip, 1992 Kabul); Опис: Љетопис, 28. април Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 28. априла 1918. године у затвору у Терезину (Чешка) умро је Гаврило Принцип. На двадесет година затвора осудиле су га аустроугарске власти након атентата на аустроугарског пријестолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године, чиме је почео Први свјетски рат.

Gavrilo PrincipПринцип је робијао у затвору у Терезину (Чешка), а највећа мистерија је та, како је умро.

Гаврило Принцип је био заточен у самици, гдје је полагано умирао од глади и болести, пребијан систематски, буквално свакодневно. У влажним ћелијама, пуним пацова, на голим даскама обитавали су робијаши у злогласном Терезину. Нешто, што није личило на храну робијашима је дијељено сваки трећи дан, а Гаврило Принцип је добијао храну тек сваки пети дан. Мучен је звјерски на разноразне начине, а „специјалитет“ затвора било је мучење Гаврила Принципа тако што би га ставили у дрвено буре у које је претхотно било закуцано мноштво великих ексера, па би га котрљали у таквом бурету док би се велики ексери забадали у Гаврилово израњањено младо тијело.

Првобитни план атентата није успио, јер је требало да буде шест извршилаца. Приликом проласка колоне Франца Фердинанда кроз Сарајево, на Видовдан 1914. године, што је била  провокација за српско становништво, четворица учесника у атентату нијесу урадили ништа.

Тек када је колона са Фердинадном касније поново пролазила, Гаврило Принцип је успјешно извршио атентат. На суђењу је установљено је Принцип користио оружје белгијске марке, полуаутоматски пиштољ, и наводно га је припадницима Младе Босне уручио сам Драгутин Димитријевић Апис. Упркос томе што са овим инцидентом нијесу биле повезане званичне власти Краљевине Србије, већ поједини људи на одређеним положајима, Аустроугарска је искористила новонасталу ситуацију да упути ултиматум Србији. Српске власти су одговориле позитивно на све тачке ултиматума, осим на једну која је захтијевала упућивање аустроугарских истражних органа унутар територија Краљевине Србије. Ово су власти Аустроугарске искористиле да објаве Србији рат, који је убрзо ескалирао у Први свјетски рат.

На зиду ћелије у којој је умро, Принцип је написао: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…“

А на затворској лименој порцији, у знак сјећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу „младобосанца“ Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето дјело, Гаврило је урезао стихове: „Тромо се вријеме вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сјутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек ‘мре, ко хоће да ‘мре нек живи“.

Посмртни остаци „видовданских јунака“ након Првог свјетског рата, 7. јула 1920. године пренесени су и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву да би тек 1939. године њихове кости биле коначно положене у капели „Видовданских хероја“ на православном гробљу, на Кошеву.  Власти Краљевине Југославије поставиле су спомен плочу на мјесту гдје је Принцип извршио атентат, али су је окупаторске њемачке и усташке снаге, које су дошле у Сарајево, уклониле 1941. године и однијеле на дар нацистичком вођи Адолфу Хитлеру.

На истом мјесту, након Другог свјетског рата поново је постављена спомен плоча на којој се налазио натпис: „Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом“.

Ту спомен плочу у протеклом рату у БиХ, 1992. године маљем су уништили припадници муслиманске војске, као и Принципове отиске стопа на мјесту атентата које су се налазиле испред Музеја „Младе Босне“. Мост у Сарајеву, недалеко од мјеста атентата, 1918. године добио је назив Принципов мост, да би га након протеклог рата власти у Сарајеву преименовале у Латинску ћуприју. И родна кућа Гаврила Принципа, која је била запаљена у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године и претворена у спомен-музеј који је чувао успомену на њега, поново је запаљена 1992. године.

 

На данашњи дан, 28. aприла 1992. године прокомунистичка влада у Кабулу предала је власт исламским герилцима, чиме је окончан 14-годишњи грађански рат у Авганистану.

AvganistanИме „Авганистан“ значи „Земља Авгана“, који је настао из етнонима Авгана. Историјски, овај назив се односио на Паштуне, који представљају највећу етничку групу у Авганистану. Ово име се јавља и као „Абган“ у III вијеку нове ере у време Сасанида, и „Авагана“ у VI вијеку нове ере код индијског астронома Варахамихире.

Авганистан, службени назив Исламска Република Авганистан, је држава у југозападној Азији. Земља нема излаз на море. На западу се граничи са Ираном, на сјеверу са Туркменистаном , Узбекистаном и Таџикистаном , на сјевероистоку са Кином , а на истоку и југу са Пакистаном. Авганистан је једна од најсиромашнијих земаља у Азији. Чланица је Уједињених нација од 1946. године.

Авганистан је древно жариште Пута свиле и људских миграција. Археолози су на подручју данашњег Авганистана пронашли доказе људског присуства који датирају из средњег палеолитског периода. Вјерује се да се урбана цивилизација на овој територији појавила између 3000. и 2000. г. п. н. е. С обзиром да се налази на веома важној локацији која повезује културу Блиског истока са средњом Азијом и Индијским потконтинентом, током вјекова је био дом разних народа, и свједок је разних војних кампања, међу којима су највише вриједне помена кампање Александра Великог, Џингис-кана, и западних сила у модерно доба. Ова земља такође представља и извор из којег су Грчко-бактријско краљевство, Кушанско краљевство, Бијели Хуни, Сафариди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Тимуриди, Могули и Дурани издигли и саградили веома снажне империје.

Политичка историја модерног Авганистана почиње 1709. године, када је успостављена Хотаки династија у Кандахару, након чега долази до успона Дурани империје 1747. године. Крајем XIX вијека, Авганистан постаје тампон држава током „Велике игре“ између Британске Индије и Руске Империје. Након Трећег англо-авганистанског рата 1919. године, краљ Аманулах је започео европску модернизацију своје земље, али је спријечен од стране ултра-конзервативаца. Током Хладног рата, након повлачења Британаца из Индије 1947. године, САД и Совјетски Савез почињу да шире свој утицај у Авганистану, што је довело до крвавог рата између муџахедина које је подржавала Америка и власти коју је подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион Авганистанаца. Након овога услиједио је авганистански грађански рат 90-их година, успон и пад екстремистичке талибанске власти и рат у Авганистану, који траје од 2001. године. У децембру 2001. године, Савјет безбједности Организације уједињених нација одобрио је стварање Међународних снага за безбједносну помоћ ради одржавања безбједности у Авганистану, као вид припомоћи влади Хамида Карзаја.

Три деценије ратовања су учиниле Авганистан једном од најопаснијих земаља на свијету, као и највећи „извозник избјеглица и азиланата. Око 42 % становништва Авганистана живи испод линије апсолутног сиромаштва, што значи да њихов приход чини мање од 1.25 америчких долара дневно, а нешто мало више изнад 70 % становништва је писмено.