- На данашњи дан, 28. маја 1940. године почела је евакуација поражених савезничих снага из француске луке Денкерк у Другом свјетском рату.
До ноћи 2. јуна 850 бродова је у операцији, названој “Динамо”, пребацило у Велику Британију 224.585 британских и 112.546 француских и белгијских војника, који су се нашли у практично безизлазном положају послије муњевитог продора њемачких тенковских дивизија кроз Француску до Ла Манша.
Трећи Рајх је у првим годинама II свјетског рата наносио велике губитке савезницима. „Блицкриг“ или муњевити рат, тактика која је подразумијевала изузетно брз и јак напад оклопним возилима савезницима је стварала велике тешкоће, а Њемцима је омогућила да за релативно кратко вријеме поробе скоро цијелу западну Европу. Отпор који је у Француској пружен њемачкој ратној машинерији није био на завидном нивоу, а Мажино линија, изграђена с циљем заустављања будућих њемачких напада ни приближно није могла да успори армије Рајха. 12. маја 1940. године Њемци су прешли Француску границу а већ 20. маја долазе до обале Антлантског океана. Из строја је избачен и одсјечен велики број савезничких снага, пјешадијских и оклопних. Убрзо је кренуло повлачење према Белгији и граду Денкерку. Када су савезници стигли до жељене луке, остало је им је само да се надају и чекају спас од британских бродова. Више се није могло даље јер је скоро цијела Холандија већ поробљена, а из дана у дан Рајх је гутао и преостале дјелове Белгије, чија одбрана је такође била сломљена. У једном тренутку Њемци су стали. Наиме, обустављен је продор на три дана како би се створила линија утврђења и учврстиле трупе. Наређење за обуставу напада је дошло из самог Вермахта, а у Француску је убрзо дошао и Хитлер, у добром расположењу због великих војних успјеха. Та три дана њемачке пасивности пружила су драгоцено вријеме савезницима да организују спашавање остатка својих трупа. Мобилисан је огроман број британских бродова у ове сврхе па је зато велики број војника спашен од заробљеништва. Велики број топова, хаубица и остали артиљеријски арсенал који је морао бити остављен на обалама Денкерка, пао је у руке Њемцима. Операција „Динамо“ није била само један несвакидашњи војни успјех, већ је савезницима вратила самопоуздање и подигла већ пољуљани морал у наставак борбе против Њемачког Рајха.
Првобитним планом предвиђена је евакуација 45.000 војника током два дана јер се сматрало да је Њемцима толико потребно да освоје Денкерк. Током овог периода евакуисано је само 25.000 људи, укључујући 8.000 колико је евакуисано првог дана. Међутим, брзина евакуације из џепа код Денкерка је све више узимала маха. Упркос првом тешком ваздушном нападу који је извела њемачка Луфтвафе на британску морнарицу која је вршила евакуацију, евакуисано је 47.000 британских војника док је следећег дана евакуисано 54.000 војника укључујући и припаднике француске војске. 31. маја је евакуисано 68.000 војника. Још 64.000 војника евакуисано је 1. јуна прије него што су њемачки ваздушни напади спријечили евакуацију током дана. Јединице британске заштитнице евакуисане су 2. јуна заједно са 60.000 француских војника. Додатних 26.000 француских војника евакуисано је последње ноћи операције. Преостале јединице, које су водиле заштитне борбе, углавном Французи, предале су се 3. јуна 1940. године. Следећег дана ББЦ је јавио: „Генерал-мајор Харолд Александер данас је у моторном чамцу извршио инспекцију обале у близини Денкерка како би се увјерио да нико није изостављен, прије него што се последњи бродови запуте ка британском копну.“
Упркос успјеху операције, цјелокупна тешка опрема и наоружање су напуштени и заробљени од стране њемачке војске, заједно са неколико хиљада француских војника из заштитнице. Потопљено је шест британских и три француска разарача, заједно са још девет већих бродова, док је деветнест разарача оштећено. Око 200 мањих савезничких бродова такође је потопљено, док је истовјетан број оштећен. РАФ је у ваздушним борбама током Операције Динамо избугио 177 авиона у односу на њемачке губитке који су износили 240 авиона. Све до самог завршетка операције, британска прогноза о њеном исходу била суморна па је чак и британски премијер Винстон Черчил упозорио Дом комуна да буде спреман на „тешка времена“. Касније је Черчил успјех операције окарактерисао као чудо. Усхићеност оваквим невјероватним успјехом може се још увек осјетити и данас у Британији. Британска штампа била је веома успјешна у представљању евакуације као „катастрофе која се претворила у тријумф“ да је Черчил био принуђен, да у свом говору упозори земљу да „пази да не припише овом спасењу атрибуте побједе. Ратови се не добијају евакуацијама.“ Успјешна евакуација британских трупа из Денкерка подигла је морал британског становништва што је окончало било какво даље разматрање могућности закључења мира са Њемачком, с обзиром на чињеницу да је Британија повратила могућност да се брани од могуће њемачке инвазије. Чим је опасност од њемачке инвазије прошла, Британија је почела да шаље трупе на угрожена подручја на Блиском истоку и другим ратиштима. Официри и војници евакуисани током Операције Динамо представљаће нуклеус за проширивање британске армије која ће се 1944. године вратити у Француску.
Давање предности британским на рачун француских јединица, током евакуације довело је до стварања огорчења у француској јавности које ће дуго бити камен спотицања у односима двију држава, нарочито за вријеме окупације када је Вишијевска Француска овакав британски поступак успјешно користила у пропагандне сврхе.
- На данашњи дан, 28. маја 1961. године укинут је „Оријент-експрес“, воз који је 78 година саобраћао на линији Париз – Истанбул.
За већину људи Оријент експрес је више идеја него опипљив ентитет. Његово постојање најприближније нам је кроз фикцију и филм: Херкул Поаро је у њему ријешио свој најпознатији случај, дама Алфреда Хичкока је нестала из њега, а Џејмс Бонд га је возио од Истанбула до Лондона.
Али како је Оријент експрес постао тако мистериозан и интригантан и која је његова коначна судбина? Син угледног белгијског банкара, Жорж Нагелмакерс, је 1865. године први пут замишљао “воз који би обухватио континент, јурећи по металним шинама више од 1500 миља”. Приликом путовања у Америку, Нагелмакерс је био свједок многих железничких иновација у тој земљи, а једна од њих, луксузни вагон за спавање, била је кључна за Нагелмакерсову одлуку да по повратку из Америке оствари своју визију. Године 1883. након низа пехова, финансијских проблема и потешкоћа у преговорима са различитим националним железничким компанијама, Нагелмакерсова Међународна компанија вагона за спавање успоставила је пут од Париза до Истанбула, тадашњег Константинопоља. Воз, назван „Експрес оријента“, кренуо је из Париза ка Истанбулу, преко Стразбура, Минхена, Беча, Будимпеште, Букурешта, Београда, Ниша и Пловдива. То је био први луксузни воз у Европи, права палата на шинама. Иако је путовање од Париза до Истанбула трајало готово 68 сати, оно је врло брзо постало веома популарно међу европском аристократијом, чак и када му је име званично промијењено у „Оријент експрес“. Оријент експресом су путовали готово сви европски монарси тога доба – грчки краљ Ђорђе, бугарски краљеви Фердинанд и његов наследник Борис, Леополд II белгијски, енглески краљеви Едвард VII и Едвард VIII, шведски краљ Густав. Зато су га звали „краљем возова и возом краљева” а многи од њих имали су врло чудне захтијеве и понашање. Фердинанд од Бугарске се, уплашен од могућег атентата закључао у тоалет воза и нико није могао да допре до њега. Белгијски краљ Леополд II је управљао возом до Истанбула, а исто су чинили и бугарски краљ Фердинанд и његов син Борис, схватајући да бар на територији њихове земље то нико не може да им забрани. Борис је једном приликом чак изазвао инцидент тако што је, да би избјегао њему неподношљиво кашњење, подигао температуру у парном котлу толико да је експлодирао, и оба ложача су погинула. Да ли сплетом необичних историјских околности, или захваљујући вјештим дипломатским играма да се компанији надокнаде губици настали због ратних збивања, тек крај Великог рата забиљежен је баш у вагон-ресторану број 2419 чувеног „Оријент Експреса“. Ту је 11. новембра 1918. године маршал Фош потписао примирје које је означило крај свих непријатељстава.
Агата Кристи је први пут путовала Оријент експресом 1928. године. Неколико мјесеци касније воз се на путу из Истанбула шест дана заглавио у снијежној мећави. Нешто слично се славној списатељици десило на следећем путовању и то је била довољна инспирација за једну од њених најпознатијих детективских прича „Убиство у Оријент експресу”. Ипак, након Другог свјетског рата наступа период наглог развоја других, бржих начина путовања, па скупа и спора путовања возом, као што је Оријент Експрес, ма колико он био луксузан, полако, али неумитно излазе из моде.