Aleksandar Ii Romanov

Љетопис, 29. април 2019

Име: Ljetopis 29.04.2019 (1818 rodjen Aleksandar Romanov, 1684 Morejski rat); Опис: Љетопис, 29. април Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 29. априла 1818. године рођен је Александар II Николајевич Романов, руски цар од 1855. године. Током његове владавине укинуто је кметство, реформисани судови, дата ограничена самоуправа губернијама и градовима. У фебруару 1881. године убио га припадник организације „Народна воља“.

Aleksandar Ii RomanovАлександров отац је био Николај I, један од најконзервативнијих монарха у руској историји. Због своје строгости добио је надимак „Палкин“ (рус. „палка“ је палица, у то вријеме популарно средство кажњавања), а послије бескомпромисног гушења револуције у Аустроугарској добио је надимак „жандар Европе“. Пораз у Кримском рату (1853-1856. године) показао је да је конзервативна Русија слабија од коалиције европских сила. Биле су неопходне промјене. Када је Александар ступио на пријесто 1855. године већ је јасно сагледавао потребу за реформама. Александар II није био реформатор по вокацији, али је то постао као човек трезвеног ума и добре воље јер је вријеме захтијевало те реформе. Прије укидања руског кметства 1861. године сељаци централних руских губернија лично су зависили од спахија који су понекад могли и да их пребију на смрт, да их продају или изгубе на картама. Формално је руски закон тога доба забрањивао убиство сељака, али по правилу спахије нијесу биле озбиљно кажњаване за тако нешто. Својом реформом цар је даровао сељацима личну слободу, али већина земље на којој су радили остала је у власништву спахија. Да би постали прави домаћини на својој земљи сељаци су морали да је откупе од спахија. Многима је требало неколико деценија да то постигну. Царев реформаторски порив није се одразио само кроз укидање кметства. У његово доба уведен је систем локалне самоуправе, ослабљена је строга цензура, а армија је осавремењена и смањен је број војника. Александар II је усавршио систем високог образовања. Универзитети су постали независнији. Модернизовао је и судство и финансијски систем. У вријеме Александрове владавине империја се доста проширила: руска територија се у Средњој Азији прострла до Ирана, а на Далеком истоку до Тихог океана. У то вријеме је коначно покорен Сјеверни Кавказ, али је истовремено Аљаска продата Сједињеним Америчким Државама, а  Курилска острва дата Јапану у замјену за Сахалин. Тада се сматрало да су Аљаска и Курилска острва сувише удаљене територије које је тешко бранити. Како гласи историјска анегдота, једном је Александар II посјетио мали руски град и изненада одлучио да оде у цркву за вријеме богослужења када је тамо било пуно народа. Начелник локалне полиције није очекивао такав поступак и пожурио је испред императора да одгура народ како би ослободио пут Његовом Величанству. „Са поштовањем! Са страхопоштовањем!“, викао је он ударајући све редом песницама. Император је чуо шта говори полицајац, дуго се смијао и рекао да сада схвата како се у Русији људима усађује „поштовање и страхопоштовање”. Једна од његових крилатица пуна је царске меланхолије: „Управљати Русијом није тешко, али је потпуно бескорисно“. У вријеме Александра II руски револуционари су први пут почели да користе тероризам као средство борбе за власт, и сам император је постао њихова мета. Терористи су први атентат на њега извршили 1866. године, а касније још четири: у цара су пуцали, бацали су на њега бомбе и дизали у ваздух царски воз. Последњи атентат је био кобан. Првог марта 1881. године у Петербургу су чланови револуционарне терористичке организације „Народна воља“ извршили бомбашки напад на колону возила у којој је био цар. Александар је тада смртно рањен. Издахнуо је неколико часова касније. На мјесту погибије подигнут је Храм Спаса на крви, који је постао један од заштитних знакова Петербурга.

 

  • На данашњи дан, 29. априла 1684. године након пораза Турске код Беча, на сједници Сената, Венеција је донијела одлуку о објави рата Турској. Рат је познат као Морејски, дуго је трајао и у њему су против Османског царства били Аустрија, Пољска, Венеција, Русија и Француска.

Morejski (becki) RatМорејски рат, познат и као Бечки рат или Рат Свете лиге , био је рат између Османског царства и између више европских сила у то вријеме уједињених у тзв. „Свету лигу“.               Овај рат, који је трајао од 1683. до 1699. године, ослободио је велике дјелове средње Европе од Турака, и битно је ослабио њихову војну моћ. Ратна дејства су вођена од Далмације до Егејског мора, али главни ратни поход био је млетачко освајање Морејског (Пелепонеског) полуострва на југу данашње Грчке. Млетачка је рат водила како би оправдала губитак Крита у Критском рату, док су Османлије већ биле у рату са Хабзбурзима на својој сјеверној граници и нијесу били у стању да концентришу своје снаге на Млетачку републику. Као такав, Морејски рат има једну важну одлику која се разлику од осталих османско-млетачки ратова, а то је да је из њега Млетачка република изашла као побједник, добивши значајно територијално проширење. Међутим, млетачка територијална експанзија била је краткотрајна, јер су Османлије преокренуле стање од 1718. године.

Кад је истекло двадесетогодишње примирје Турска је објавила рат Хабзбурговцима. Велики везир Кара Мустафа кренуо је с великом војском 1683. године право на Беч и почео га опсиједати. Но док је опсиједао град, у помоћ Аустријанцима је стигао пољски краљ Јан Собјески и војвода Карло Лотариншки. Они су до кољена потукли турску војску чиме је заувијек срушена моћ Османског царства. Турска војска се почела повлачити у хаосу. Та побједа охрабрила је Аустрију, Венецију и Пољску на нове нападе на Турке, па је у ту сврху створена Света лига 1684. године. Рат се водио на три фронта. У Угарској је ратовала царска војска, у Хрватској под баном Николом Ердедијем коју су помагали хајдуци и у Далмацији млетачка војска састављена од домаћих српских  и хрватских чета. Године 1683. већ се диже народ под млетачком влашћу и ослобађа Дрниш, Обровац, Бенковац и Скрадин. Од 1684. године започиње рат за ослобођење Славоније. До 1687. године највећи дио Угарске и Славоније био је ослобођен, освојени су Осијек, Пожега, Удбина и Книн, а царска је војска 1688. године освојила и Београд и Будим. У страху да покрет народа у Далмацији не искористи Венеција и под своју надлежност стави и Дубровник, Дубровачко велико вијеће доноси одлуку да признаје Леополда I за свога врховног господара и заштитника, па је Дубровник све до 1806. године уживао заштиту Хабзбурговаца. 1699. године Турцима је препуштен Неум и Клек да би се Дубровачка република физички одвојила од Млечана.

Након освајања Београда, царска војска под продире даље у Србију. Она продире све до Косова, а царски генерали позвали су тада Србе, Бугаре и друге хришћанске народе на Балкану на устанак против Турака. Одазвали су се само Срби под својим патријархом Арсенијем Црнојевићем. Но кад је царска војска већ дошла до Косова, Луј XIV је напао снаге хабзбуршке монархије на Рајни, а главнина аустријске војске била је присиљена да се повуче. С њом се повукао и велик број Срба који су се населили у јужној Угарској и Срему.

Године 1691. покушао је султан Сулејман III повратити изгубљено. Војску води велики везир Ахмед Ћуприлић који накратко поновно осваја Осијек, али је поражен у бици код Сланкамена. Турци су поражени и 1697. године у бици код Сенте, када је запечаћена њихова судбина. Еуген Савојски улази тада у Босну и осваја Сарајево, али није га могао задржати.

Мир је склопљен у Сремским Карловцима 1699. године. Хабзбуршка монархија је добила сву Угарску осим Баната, Хрватску до Уне и јужног Велебита (Кордун, Лику и Крбаву) те Славонију осим југоисточног Срема са Земуном и Митровицом. Ердељ престаје бити независна кнежевина и сједињен је с Угарском. Венеција је добила све оно што је у рату освојила: Книн, Сињ и Вргорац, Обровац и Дрниш све до ушћа Неретве.